Jedan pokvario sebi karijeru zbog Srbije, drugi je vodio na Evru, trećeg zadesila tragična sudbina

Olimpijske igre u Parizu su skoro pa iza ugla, a na njima još jedanput neće biti našeg nacionalnog tima.

Nije neka šteta, jer ga nije bilo nijednom od Pekinga 2008. godine. Štaviše, to je jedini put da smo kao nezavisna zemlja učestvovali na skupu najboljih.

Jasno je da je u fudbalu Evropsko prvenstvo bitnije od OI. Isto je i sa Mundijalom. Ta dva turnira ipak nose neki veći prestiž, ali nije zgoreg ponekad se naći i na Igrama.

Jedan od 16 timova se za Pariz kvalifikovao direktno kao domaćin, ekipa Francuske, tri daje Azija, tri Afrika, s tim što još jedna od ekipa dolazi sa jednog ili drugog kontitnenta u zavisnosti od toga ko pobedi u baražu.

Dve reprezentacije dolaze iz Severne Amerike, dve iz Južne Amerike, tri iz Evrope i jedna iz Okeanije. Mi nikako da upadnemo među te ekipe iz Evrope.

A šta se dešavalo poslednji put kada jesmo? To su bile one godine kad smo se nadali tituli evropskog prvaka u konkurenciji do 21 godine.

Pre 20 godina je Srbiju i Crnu Goru u finalu pobedila Italija, a za Peking smo se kvalifikovali posle finala 2007. godine kada su Rajan Babel i Rojston Drente bili preveliki zalogaj za tim Srbije.

To je ipak bilo dovoljno da se ode u Peking gde je Srbija bila u grupi A sa Argentinom, Obalom Slonovače i Australijom. I nažalost, bilo je dovoljno samo za jedan bod i četvrto mesto u grupi.

Do tog boda je naš tim stigao protiv Australije, pošto su Mesi, Aguero, Rikelme i ostali bili prejaki. Ezekijel Laveci i Dijego Buonanote su dali golove "orlovima" za 2:0, Obala Slonovače je slavila sa 4:2 i onda je Australija ostala jedina kakva-takva uteha.

Vladimir Stojković, Marko Jovanović, Aleksandar Kolarov, Gojko Kačar, Slobodan Rajković, Predrag Pavlović, Milan Smiljanić, Nikola Gulan, Đorđe Rakić, Duško Tošić, Dušan Tadić, Ljubomir Fejsa, Miljan Mrdaković, Aleksandar Živković, Nenad Tomović, Zoran Tošić, Saša Stamenković i Andrija Kaluđerović - to je bio tim Miroslava Đukića u Pekingu.

O Dušanu Tadiću je prethodnih dana i nedelja bilo mnogo reči. Zamerio se Draganu Stojkoviću Piksiju kad je rekao da mu nije jasno što malo igra kao kapiten nacionalnog tima na Evru u Nemačkoj.

Nije mu prijala uloga, kasnije se navodno i izvinjavao, a duhovi su smirivani sve dok Srbija nije ispala posle poraza od Engleske i dva remija sa Slovenijom i Danskom.

Slovenci su u ponedeljak uveče skupo prodali kožu i izgubili od Portugala posle penala, a Tadić i ostali iz srpskog tima su mogli eventualno da navijaju uz TV uređaje.

Tadić je dugo godina igrao u Engleskoj, Holandiji, sada je u Turskoj u Fenerbahčeu dok je u nacionalnom timu u međuvremenu postao rekorder po broju nastupa.

Taj rekord i dalje pomera, tvrdeći da je najspremniji i jedan od najkvalitetnijih u ekipi - otvoreno i bez ustezanja, čak i sa 36 godina. To su takođe bile reči koje su zaparale uši javnosti tokom ovog Evropskog prvenstva koje ćemo hteti što pre da zaboravimo kao i brojne kvalifikacije i takmičenja na kojima smo se našli dugo godina unazad.

Stojković, Mrdaković i Živković su bila trojica igrača preko 23 godine. Stojković je dugo godina sa manje ili više uspeha kasnije branio i u seniorskoj reprezentaciji.

Ne zaboravlja se njegov odbranjen penal Lukašu Podolskom na Mundijalu u Južnoj Africi, a i na pragu 41. rođendana je prve dane leta dočekao u Al Fejhi sa kojom je imao ugovor do prvog jula.

Živković je u to vreme već bio aklimatizovan na Kinu gde je igrao, a Mrdaković je jedan od onih koji je ostao kao čovek tragične sudbine.

Fudbalsku javnost je pre nekoliko godina potresla vest o njegovoj iznenadnoj smrti u stanu u Beogradu.

Maja 2020. je potvrđeno da je digao ruku na sebe i rastužio najpre svoju porodicu, a onda i širu javnost i sve one koji su poštovali njegovu karijeru u niškom Radničkom, Partizanu, Anderlehtu, Radu, OFK Beogradu, Voši i brojnim drugim klubovima u zemlji i inostranstvu.

Danas, četiri godine kasnije, piše se uglavnom o njegovom sinu Urošu koji igra za Slaven Belupo u Hrvatskoj i doživljava svoj igrački uspon.

I Duško Tošić je 2008. bio u timu Srbije i sebi je na neki način pokvario karijeru zbog te odluke.

Bio je jedan od igrača u usponu tih godina, igrao je u Verderu iz Bremena koji ga nije puštao u Peking, iako je već bio spakovao kofere i rekao tadašnjem treneru i sportskom direktoru Tomasu Šafu i Klausu Alofsu da hoće da ide.

"Sto puta. Hoću da idem u Peking. Za mene je dres Srbije svetinja", pričao je tada Tošić.

"Ne puštaju me. Prvo su mi rekli da ne mogu da idem jer nisu dobili papir iz FIFA, a sad kad je stigao dopis iz Ciriha, kažu da će se žaliti, pa ako im ne prođe žalba mogu da idem", govorio je Duško.

Isticao je tada da nije sve stvar u novcu i da se i Brazilac Dijego svađao sa klubom, da se sve orilo od dranja i vike dok ga nisu pustili.

Razlika je što je Dijego tada otišao do polufinala turnira, dok je Srbija stala u grupi, a Tošić kasnije izgubio status koji je imao pre tog leta.

Danas se bavi menadžerskim poslom i ne može da se kaže da mu je karijera bila loša, ali da je možda mogla da bude i bolja - verovatno jeste.

Baš kao i Zoranu Tošiću, koji je u to vreme bio u Partizanu, a kasnije je nastupao za Mančester junajted i Keln, da bi najdublji trag ostavio od 2010. do 2017. u moskovskom CSKA.

I danas je "Bambi" aktivan sa 37 godina i nastupao je protekle sezone za Lamiju. Aleksandar Kolarov je godinama igrao za Lacio, Mančester siti, Romu i Inter gde je i završio karijeru pre dve godine.

Ostao je poznat njegov razoran udarac levicom koji je donosio radost i navijačima Srbije u više navrata. Kolarov je bio i kapiten reprezentacije u kasnijim godinama.

Gojko Kačar i Slobodan Rajković su posle karijera u Engleskoj Holandiji, Nemačkoj i Italiji okačili kopačke o klin. Rajković se povukao pre dve godine posle epizode u MTK iz Budimpešte, dok je Kačar pre pet godina u Anortozisu prestao sa aktivnim igranjem fudbala, a krajem prošle godine je predstavljen kao trener u Vošinoj školi fudbala.

Baš kao i Miljan Smiljanić posle karijere i burnog privatnog života o kom se često pisalo, samo što je popularni "Lola" postao trener Partizanovim klincima posle karijere.

Saša Stamenković se posle više od deset godina u Azerbejdžanu, Kazahstanu i inostranstvu vratio da brani u Mladosti iz Lučana 2023, Ljubomir Fejsa uživa sa porodicom posle godina uspeha sa Partizanom, Olimpijakosom i Benfikom, ali i Al Ahlijem i Alavesom, pre nego što se povukao posle novog mandata u Partizanu.

Marko Jovanović je nekada bio u Partizanu i Teleoptiku, a dok je bio u Visli iz Krakova, lekari su mu saopštili da ima rak.

Tada je defanzivac rođen 1988. morao da prekine karijeru da bi se izborio sa opakom bolešću, da bi kasnije igrao za Voždovac, Bnei Jehudu iz Tel Aviva, Larisu, Borac iz Banjaluke, Proleter. Karijeru je završio u Železničaru iz Pančeva ove godine.

Predrag Pavlović je igrao do prošle godine, a između ostalog je bio u Debrecinu i Suduvi, mada je krenuo iz Partizana i Napretka sredinom dvehijaditih, dok je Nikola Gulan godinama igrao u Fjorentini, Sampdoriji, Empoliju, Kjevu, Modeni, Majorki pre nego što je karijeru završio u beogradskom Radničkom i Kolubari 2023.

Đorđe Rakić je sa igranjem fudbala završio 2020. u zagrebačkoj Lokomotivi posle putešestvija i po Kini, Al Garafi i Al Arabiju, Minhenu 1860, Ređini, Salcburgu.

Danas je sa porodicom u Minhenu i sprema se za trenersku licencu dok trenira na terenu lokalnog petoligaša.

Nenad Tomović je ovog leta prešao iz AEK Larnake u Nea Salamis iz Famaguste, dok je Andrija Kaluđerović među svima njima verovatno najveći svetski putnik koji se na kraju karijere obreo u Grafičaru i OFK Beogradu ove godine.

Na prste ruku se mogu pobrojati momci koji i dalje igraju fudbal, a bili su u poslednjem srpskom, olimpijskom timu, što dosta govori o tome gde smo već godinama u tom smislu i pitanje je kada ćemo i hoćemo li nešto uspeti da popravimo u godinama pred nama, ili ćemo zaboraviti da smo ikad i igrali fudbal na Olimpijskim igrama.

BONUS VIDEO: Analiza novog debakla Piksijeve Srbije