0
"Sve je ovo normalno... Šta? Sve je ovo normalno", govorio je Miroslav Muta Nikolić u kameru dok je Jugoslavija od 1995. do 2002. godine prolazila kroz zlatne košarkaške godine. Ipak, da li je zaista sve ovo zaista normalno?
Oduvek je Jugoslavija bila zemlja vrhunskog sporta jer je zdravo telo bila jedna od osnova sistema na kom je počivala zemlja. Sport je jačan, takmičarski duh negovan kao način da se napreduje i da se izbacuju vrhunski sportisti, a vremenom su počeli da se pojavljuju i oni vanserijski.
NE PROPUSTITE
Zanimljivo je da današnju Srbiju koja je od 2006. godine samostalna predstavljaju možda i dvojica najboljih sportista koje je zemlja ikada imala.
To što su oni radili je toliko postalo normalno i očekivano kao da se to dešava svakog dana. Na koga mislimo? Novaka Đokovića i Nikolu Jokića. Ako je već potrebno napisati i njihova imena, verovatno je odmah i bilo jasno.
Uzmimo jedan neverovatan primer. Francuska godinama izbacuje vrhunske tenisere, oni su stalno u svetskom vrhu, imaju Rolan Garos, imaju masters u Parizu, pa neki bi rekli i masters u Monte Karlu koji se nalazi na samo jugu Francuske odmah do Nice.
Imaju ogroman sistem, milioni treniraju tenis svakodnevno, a opet Francuska nikada nije dobila najboljeg tenisera planete. Neverovatno? Slušajte tek ovaj podatak. Samo je Janik Noa postao grend slem šampion ove zemlje u istoriji i taj dan se na Rolan Garosu slavi svake godine.
Od tog trofeja iz 1983. godine su napravili kult i o tome pričaju doslovno u svakom francuskom klubu širom zemlje.
To je ono što je zapravo normalno. Nije normalno da je Beograd grad koji ima najviše bivših broja 1 u istoriji planete! Đoković, Ana Ivanović, Jelena Janković, Nenad Zimonjić i Slobodan Živojinović su učinili Beograd jedinstvenim u svetu…
Nije normalno, ali je za Srbe postalo normalno. Baš kao što niko ne priča o tome kako je Đoković osvajao trofeje, neki idu toliko daleko da ga nazivaju „propalim teniserom“, već svi od njega očekuju da osvoji 25. grend slem.
Vratite film nešto više od godinu dana unazad. Tada su svi pričali da će biti dosta ako osvoji još olimpijsko zlato, onda su ocenili da nema šanse da to uradi pored Karlosa Alkaraza, a sada…
Sada se opet od njega „traži“ da pomeri granice. Nije normalno da smo se navikli na to, a tek nije normalno da možda najbolji sportista svih vremena bude proteran iz zemlje.
To je nenormalno. Suludo. Bezobrazno. Podlo.
Ali u tom egzilu nije prozivao zemlju jer, za razliku od mnogih, zemlju ne poistovećuje sa trenutnom vlašću. Nije normalno koliko smo se razmazili trofejima ovog tenisera da sada kada stigne do polufinala to ne vidimo kao nešto veliko.
Verujte da je Đoković Amerikanac – do sada bi uveliko bio proglašen za najboljeg sportistu svih vremena! Bio bi miljama ispred svih i od njega bi bila napravljena svetska senzacija barem nekoliko puta veća nego sada.
Nije normalno da ne poštujemo veličinu, ali…
I nije normalno da je Nikola Jokić iz noći u noć upisuje tripl-dabl i da je to uradio već 10 puta ove sezone.
Nije ni da čitamo komentare „17 poena? Jak mi je to tripl-dabl“. Potcenjivački komentari su uvek jedni od prvih, a mitomanija pokušava da opstane uprkos svemu. Tako i dalje mnogi veruju da Jokić ustane ujutru u Koloradu, siđe ispred zgrade, kupi tepsiju bureka od Srbina koji se preselio u Denver, a onda u povratku u stan kupi dva litra Koka kole koju popije do treninga.
Ljudi, moramo i to reći već jednom – nije normalno da delite Jokićeve fotografije iz pasoša ili lične karte.
Barem podjednako što nije normalno da je Jokić najbolji igrač dekade u NBA ligi i da je predvodi u četiri od pet ključnih kategorija. Ovo je zaista neviđeno, brzo smo zaboravili kako smo slavili Vladu Divca i Predraga Stojakovića kao svetska čuda. Onda se pojavio neko ko je najbolji ikada na svojoj poziciji. Teško je pronaći ofanzivno kompletnijeg centra, a samo je pitanje da li će to uspeti da naplati kroz trofeje do kraja karijere.
Nije normalno koliko ne znamo da cenimo tuđi uspeh i imamo potrebu da ga omalovažimo. Ili je to sreća ili nije dovoljno dobro. Drugih objašnjenja obično nema. U kafani. Na slavi. Ispred zadruge. Lakše je praviti mit i objasniti to kao nebesku silu, nego kao dug i predan rad.
Nemojte da pričamo o poštovanju kada više od polovine zemlje potcenjivački i podrugljivo Jokića zove „Debeli“. To je ostalo urezano u svakodnevni govor i teško je promeniti.
Dok se košarkaška planeta klanja najboljem igraču poslednjih pet godina, u Srbiji se o njemu često govori nedovoljno zrelo.
Razmaženi smo velikim uspesima, a to će ostaviti posledice i na sve ostale. Evo jednog primera. Svi misle da će njihova deca koja treniraju tenis postati Novak Đoković. Moramo da vas razočaramo – neće. Neće više nikada biti Novaka. Ipak, verujte biće nestvarno dobri i ako budu Filip Krajinović ili Dušan Lajović.
I neće vaše dete posle brze hrane igrati bolje košarku jer tako zamišljate da to radi Nikola Jokić. I to što zna da doda ne znači da će sutra osvojiti NBA titulu.
Ovo je samo jedna opomena da veličinu moramo da znamo i da cenimo i poštujemo, a ne da uvek pokušavamo da je omalovažimo. U tome smo sigurno kao narod svetski šampioni. Nažalost.
BONUS VIDEO Bogdan Bogdanović za Nova.rs o prvom treningu, selektoru Pešiću, Srbiji, neverici Amerikanaca
