1
Nekada slavni rukomet nam, sada već i decenijama propada i jedino svetlo na kraju tunela bila je i ostala 2012. godina.
Tada smo kao reprezentacija osvojili srebrnu medalju na Evropskom prvenstvu odigranom u Beogradu, usput skinuvši neke skalpove Dancima i Hrvatima, s tim što ove prve nismo mogli da pobedimo i u finalu.
PROČITAJTE JOŠ:
Jedna od najboljih utakmica koju sam u životu odgledao bila je upravo ta sa Hrvatima u polufinalu, gde vas jeza prođe kad čujete kako Bože pravde trešti u dvorani Arene.
Celog dana sam preturao po džepovima i sobi, gledajući da nije ostao neki dinar preko od stipendije da se potroši na kartu, sve dok se nije desio jedan od onih poziva „koji menjaju sve“.
Ispostavilo se da imam prijatelja koji je bio spreman da me pusti u halu i nikad na tome neću moći dovoljno da mu se zahvalim.
Ako čita ove redove, pronaći će se. Suština je da je rukometna reprezentacija Srbije tada osvojila srebro, posle kog je opet ušla u neki tunel i nikako da iz njega nađe izlaz.
Te 2012. godine smo imali „ministra odbrane“ u liku Darka Stanića, imali smo tokom godina i neke razbijače poput Marka Vujina ili Momira Ilića, bilo je tu i vedeta poput Petra Nenadića, davno pre toga Milosavljević, Butulija, Peruničić i to su samo neka od imena za koja se skoro sigurno čuli.
Svi ti ljudi su manje ili više uspeha imali u klubovima, dok su rezultati sa reprezentacijom bledeli sve više posle devedesetih.
Danas nemamo ni klub koji je u evropskim takmičenjima konkurentan za titulu, a recimo i Makedonci su pre koju godinu imali Vardar na tronu.
O reprezentaciji više ni ne pričamo kao konkurentnoj za bilo šta. Sve to opet kreće od klubova i ulaganja u klubove.
Kakva osnova, takva i reprezentacija reklo bi se. A tuga je zato što je rukomet, verovali ili ne, trofejniji u olimpijskom smislu od košarke.
I to u zemlji košarke kako volimo da se zovemo. Olimpijski gledano, imamo dva zlata u muškoj konkurenciji i jedno u ženskoj.
Štaviše, već je dobrano ispričana priča o zlatnoj generaciji Metaloplastike iz osamdesetih godina, kada se potrefilo da obe naše selekcije, i ženska i muška, budu istovremeno osvajači zlatnih medalja na Olimpijskim igrama.
Bilo je to 1984. godine u Los Anđelesu, kada je u ženskom timu igrala Ceca Kitić, najbolja rukometašica svih vremena.
Zvuči čudno da nacija koja ima najbolju rukometašicu svih vremena ima i 0/8 kada je reč o igranju na Olimpijskim igrama od početka devedesetih do danas.
U Barseloni smo zbog rata bili suspendovani, ali od Atlante nadalje do Tokija, ženski tim nije mogao da uradi gotovo ništa, pa mu ostaje olimpijsko zlato kom ove godine „dajemo“ 40 godina.
A ako povučemo jednu paralelu, možemo da naslutimo da, ukoliko se nešto ne promeni, slično može da nam se desi i sa tenisom.
Sistemski se taj sport ne gaji i neguje u vreme kada imamo najboljeg tenisera svih vremena, kao uzora i na terenu i van njega za mlađe generacije punih dvadesetak godina unazad. Pitanje je šta će se desiti sa „belim sportom“ kada Novak Đoković odluči da kaže da mu je dosta i hoće li tenis u Srbiji dočekati ista sudbina kao rukomet. Ili bar slična, pošto govorimo o planetarno ipak daleko popularnijem i skupljem sportu od rukometa.
Kada je reč o muškarcima, oni su bili prvaci i na Igrama u Minhenu 1972, a onda i 1984, dok su nas košarkaši olimpijskim zlatom obradovali samo 1980. godine, pa je, bar po broju zlata, rukomet uspešniji.
Imali su košarkaši i pet poraza u finalima i još jednu bronzu, takođe 1984. u Los Anđelesu. Razlog zašto ipak možemo da se nazovemo zemljom košarke, umesto rukometa, jeste što smo njega pustili da propada, dok je košarka održala taj svoj kontinuitet i privlačnost.
Pomaže joj činnjenica da je jedan od najpopularnijih sportova na svetu, dok u poslednje vreme ne odmaže ni to što imamo igrače kao što je Nikola Jokić, trostruki MVP u NBA ligi.
Paradoksalno i žalosno istvoremeno je što u muškom rukometu titula najvećeg može komotno u ruke Nikole Karabatića, koji je svetom dominirao u dresu Francuske, a jedan je od onih koji su rođeni u Srbiji i odlučili da joj ne poklone svoj talenat.
Da li bi se to zaista i desilo da je ovde situacija u rukometu bila bolja? Verovatno ne. Ne bi bilo razloga, mada je francuski rukomet jak već nekoliko decenija.
Poslednjih godina smo sa Tonijem Đeronom imali određenih pomaka, ali smo kao nacionalni tim uvek ostajali kratki kad se nađemo na velikim takmičenjima, i uvek je falilo nešto. Pobedi se Francuska pred veliki turnir, krene euforija, a onda Francuzi prošetaju do druge faze i polufinala kao da je to nešto najnormalnije na svetu, Srbije nema nigde.
Da li mentalitet gubitnika koji se nataložio na porama srpskog rukometa, ili činjenica da nemamo dovoljno kvaliteta i talenta kao nekad, osamdesetih, to je više za analizu stručnjaka.
Spomenuo sam već da se o nekad trofejnom sportu, u kom imamo i svetsko zlato iz 1986. srebro iz 1982. i četiri bronze, 1970, 1974, 1999. i 2001.
Od tada ništa bolje od petog mesta na svetu i spomenutog evropskog srebra iz 2012. Evropsku bronzu smo uzeli 1996, ali evo već četvrt veka objektivno nemamo čime da se pohvalimo.
I nećemo igrati na narednom Svetskom prvenstvu posle neuspeha u maju zbog gol razlike u mečevima sa Španijom, dok se u košarci nadamo medalji u Parizu, mada je veliko pitanje hoće li biti zlatna.
A bio bi red da košarkaši konačno stignu rukometaše po broju olimpijskih zlata, ali i da neko prekine dominaciju Amerikanaca na tim turnirima.
BONUS VIDEO: Rukomet Srbija – Španija, revanš baraž za SP
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare