0
Marko Bojković čvrsto je rešio da postane UFC šampion - zacrtao je sebi cilj i u velikom intervjuu za Nova.rs najavio put do na najjače MMA organizacije.
PROČITAJTE JOŠ
Talentovani 19-godišnjak iz Karavukova spreman je za bajkoviti put od trnja do zvezda, ima sve što jedna UFC zvezda treba da poseduje – neverovatno samopouzdanje, fanatičnu ambiciju, oštar jezik, još oštrije udarce, spremnost da ih istrpi, ali i da taktikom potpuno slomi protivnika.
To pokazuje njegov trijumf na Armagedonu u Hrvatskoj, nezvanično je bio najbolji borac događaja, potpuno je taktički nadmudrio domaćeg Patrika Čelića, za šta zasluge ima stručni štab.
Bio je najmlađi borac na reviji u Zagrebu, pobrao je lovorike rivala, protivničkih trenera, koji su za njega spremali taktiku koja je njima presudila.
Svemu je presudio „treš tok“, bilo je teških reči, Patrik je rekao Marku da „previše zuji i malo meda daje“, Bojković mu je poručio da će ga poslati u bolnicu i „doneti mu tamo med“.
U svim prethodnim borbama, jeste Marko mnogo pričao, ali je sve to opravdao u kavezu.
Na kraju, najvažnije je da je poslata sportska poruka – Marko i Patrik su se zagrlili i pokazali da su verbalna pesničenja deo šou biznisa.
Posle borbe, Marko je bio gost redakcije Nova.rs, sa nastradalom desnom pesnicom. On je čak sakrio od trenera da ima problem sa šakom, kako bi se borio. Uspeo je da ne misli na problem, što pobedu čini većom, a fanatizam je takav da je Marko odmah posle ovog razgovora otišao na trening, kako bi radio još jače i ostvario snove. Ne samo svoje, razmišlja i o svom rodnom mestu.
„Moje selo je takvo da još put nije asfaltiran, ali ja kažem i da ću ga ja jednog dana asfaltirati. Godinu dana sam putovao, po tri sata autostopom, i kada je padao sneg, ja sam stopirao i izgledao sam kao Sneško Belić, ali sam želeo da uspem, da treniram, kada sam došao u Beograd, sve je postalo mnogo lakše. To je borba, to je život, jedva čekam da vidim šta će se desiti za pet godina. A za pet godina želim da napravim veliki uspeh i želim da budem UFC šampion. Jedva čekam da se tada setim prošlosti, kako je bilo teško, da o tome pričam ljudima“, kaže Bojković za Nova.rs.
Imao je od početka pravog čoveka uz sebe.
„Jedan čovek je od početka verovao u mene, to je moj sadašnji trener Ivan Đorđević Icko. Video je nešto u meni, posvetio se maksimalno, radio je na meni, drugačiji sam od ostalih i on je to prepoznao. Hvala mu na svemu, ali i Milanu Veselinoviću. Jako je dobar čovek, savršena su kombinacija njih dvojica za moj uspeh. Njih sada svi živi ‘cimaju’ i pitaju kako su spremili borbu, šta su radili sa mnom. Moj trener je čudo, ozbiljna je trenerska glava, možda i jedan od najboljih na Balkanu trenutno. Svaku taktiku koju mi je rekao, odradio sam i sve je prošlo. Objavio je svesku sa tim, kako menjamo plan, imamo A i B. Sve je prošlo. Njegovi treneri su mi posle meča rekli da smo mi njima uradili ono što su oni spremali za nas. Eto, tako je ispalo.“
Kakav je bio put, pošto se može pronaći različita statistika o borbama?
„Imao sam 13 amaterskih borbi, a prva dva meča na Armagedonu se vode kao amaterska, ali su rađena po profi pravilima, i uz to je profi meč bio protiv Patrika Čelića. Treneri i ja smo sve ovo gledali kao partiju šaha. Prvi meč je bio takav da sam radio ‘gore’, rvanje, posle sam rekao, ‘ljudi, ovo je mojih 30 posto, sledeći meč će biti 55 posto’. Onda sam u drugoj borbi pokazao malo više rvanja i partera, ali nisam toliko krio karte. U finalu sam pokazao još par dodatnih oružja. Ali naravno, još mnogo toga ja učim i tek treba da pokažem. U glavi sam jak, i mislim da sam u zrelosti dosta iznad svojih vršnjaka, neverovatna je razlika mene od pre godinu i po. Ja bukvalno živim i dišem za ovaj sport, ceo dan, samo MMA.“
Postoje li omiljeni borci, provodiš li dosta vremena gledajući mečeve?
„Samo svoje borbe gledam, od subote je gledam ceo dan i divim se samom sebi. Malo zvuči da sebe veličam, ali sam pokazao baš izvanrednu priredbu, što ne bih gledao? Mislim da su i drugi više puta gledali meč. Nemam druge borce koje gledam ili gledam kao uzore, mislim da moram da se dodatno razlikujem od svih drugih, da bih baš mogao da ih pobeđujem. Ne možeš da pobeđuješ ako kopiraš nekog. Gradim svoju logiku i stil u glavi, u saradnji sa trenerima, nadam se da će se razlikovati od svih.“
Posle meča sa Čelićem, trener je objavio i svesku sa taktikom, u kojoj se vidi da je sve sprovedeno u delo, uz žrtvovanje na privatnom planu.
„Moj trener je pokazao svima da je ozbiljna trenerska glava. Ozbiljno se razumemo, isto živimo i razmišljamo, on je diplomirani pravnik i sada se potpuno posvetio meni. Čak nije otišao sa ženom na odmor i njegova žena je jedva čekala da se ovo završi, da odu da mogu na Maldive. Od jutra do mraka mi se posvetio, po ceo dan smo zajedno, stalno priča sa mnom. Zato imamo ovakav rezultat, da nije toliko posvećen, pitanje je kako bi bilo.“
Po dolasku na intervju, bilo je vidljivo da je desna ruka nastradala, ali Marko nije ni pomišljao da odustane od borbe, sakrio je i od trenera da ga muči šaka. Vredelo je žrtvovanja, a Bojkovića velika pažnja posle meča nije iznenadila.
„Za mene je ono što se desilo u Hrvatskoj očekivano, znao sam kakav sam kao osoba i da sam zanimljiv, rođen sam za to da pravim šou. Slavio sam samo u subotu posle meča, u nedelju sam rekao treneru, OK, to je to, ovo je ništa. Hoću da postanem šampion u UFC, ovo je samo jedan korak. Borio sam se sa povredom ruke, znate kako kažu, ranjeni lav je najopasniji. To je ono što mene razlikuje od ostalih, ući ću u meč sa slomljenom nogom ili rukom i pobediti. Dok god mogu da stojim na nogama, ja ću se boriti.“
Posle „vrućih“ reči sa Patrikom, rodilo se prijateljstvo.
„Nadam se da ljudi polako shvataju da je sve to šou biznis. Pre meča smo ljuti neprijatelji, posle meča, prijatelji, daće Bog da u nastavku sarađujemo i pomažemo jedan drugom. Sve reči koje su pale pre meča, posle se brišu, mislim da tu nastaje jedno pravo sportsko prijateljstvo.“
Jednom prilikom, otvoreno i iskreno si priznao da si bio žrtva maltretiranja u školi, i da te je to dodatno oblikovalo kao budućeg borca?
„U osnovnoj je bilo drugačije, svi su voleli da igraju igrice, ja nisam to hteo nikada, uvek sam hteo sport. Ja poginem na fizičkom, samo da budem najbolji, nisam davao na sebe. Bio sam na udaru starijih, kada su nas gađali snegom, ja sam bio jedini od mlađih koji je uzvraćao. Jedan dečko me je tukao od prvog razreda osnovne do sedmog. Svakog dana, a ja sam ga iznova izazivao, dođem kući, treniram, udaram u prazno, radim sklekove, za dva dana ga opet izazovem. Na kraju sam ja njega uspeo da savladam i posle me više nije dirao. Ceo moj život je bio jedno takmičenje. Oduvek sam provocirao, moje roditelje, svaki dan je bila neka svađa, iznerviram ih, ali sada su ponosni na mene kada vide da mi dobro ide, iako im nije bilo svejedno. Vredna su i poštena porodica i želim da budu ponosni i da ja dođem u situaciju da mogu maksimalno da im pomognem.“
Pratite nas i na društvenim mrežama:
