0
Srpski sport se sa Olimpijskih igara vratio bogatiji za devet medalja, ali su po završetku takmičenja u Tokiju na površinu počele da isplivavaju neke druge, znatno negativnije informacije.
Tri zlata, jedno srebro i pet bronzanih odličja više su nego dobar bilans, pogotovo ako se uzme u obzir činjenica da je srpski sport najlakše opisati u reči – disfunkcionalno. I to ne bez razloga.
Još po dolasku u Japan srpski sportisti su se susreli sa prvim problemima, tačnije Miloš Vasić. Proslavljeni veslač je bio pozitivan na koronavirus, zbog čega je bio u izolaciji, pa je bilo pitanje do praktično poslednjeg trenutka da li će uopšte dobiti „zeleno svetlo“ za nastup.
PROČITAJTE JOŠ...
Za to vreme, veslači predvođeni selektorom Nikolom Stojićem su vodili ljutu borbu da obezbede kakve-takve uslove za trening, s obzirom na to da su i oni bili smešteni u dvonedeljni karantin.
„Nabavljeni su ergometri, ali nisu dali da ih koristimo, pa su morali da reaguju i naš Olimpijski komitet preko Međunarodnog olimpijskog komiteta, i ambasada, i diplomatski krugovi, i ljudi iz Svetske atletske federacije, svi oni su pritiskali, i pritiskali, pa su nam namontirali te ergometre. Morali smo da potpišemo neke dozvole, da ćemo čuvati stvari iz teretane i slično… Bila je i manja rasprava, sat i po je trajalo ubeđivanje, ali smo na kraju dobili mogućnost da počnemo da treniramo kako bi trebalo“, otkrio je Stojić u izjavi datoj portalu Nova.rs pre nego što su Olimpijske igre otvorene.
No, to je tek deo problema, pošto se iza „zatvorenih vrata“ odvojalo nešto mnogo dramatičnije.
„Nekoliko čelnih ljudi Veslačkog saveza Srbije hitno sastalo da naprave plan kako da veslača iz kluba koji pripada njihovoj „vladajućoj“ koaliciji pošalju u Tokio kao zamenu za Miloša, a da me pri pri tome nisu kontaktirali, čak ni da pitaju kako smo, a kamoli da se konsultuju oko njegove zamene“, otkrio je Stojić u izjavi datoj Sportskom žurnalu.
Da nemaju samo veslači problem u komunikaciji pokazala je Nina Radovanović, najbolja srpska bokserka, koja je u opširnom intervjuu za Nova.rs otkrila šta se sve dešavalo:
„Ja sam 20. juna saznala nezvanično, dok je pet dana kasnije Olimpijski komitet Srbije saznao jer nije obraćao pažnju na moju kvotu. Nisam ni bila u tom njihovom sistemu, nisam bila olimpijac i oni nisu smatrali da bi trebalo da prate to. Sve je bio bum. Tačnije, nije, ali je trebalo neko da prati, tada bi znali da ću se kvalifikovati.
Oni su nekoliko dana kasnije to i zvanično objavili. Posle su me navrat-nanos uveli u taj sistem, morala sam da uradim bukvalno sve što je postojalo, da uđem u taj anti-doping protokol, preglede… Onda je usledio pakao, od proceduralnih stvari, do komunikacije sa njima koja je bila onako, vrlo teška“, rekla je Nina, koja je potom otkrila i da joj je bilo zabranjeno da na Igre pobede više od jednog trenera:
„Ja u Tokio nisam mogla da vodim ni svog trenera, imala sam mogućnost da povedem samo jednog čoveka. U Olimpijskom komitetu su rekli da je to propisao Japan, i da mogu da povedem samo mog supruga i trenera Darka, iako smo pitali šta je sa kondicionim trenerom, šta je sa trenerom za boks? Oni su sve to odbili, a onda smo otišli u Tokio. Tamo se dobija dozvola za ulaz, i to daju za četiri osobe, što znači da smo mogli da imamo još dvoje sa nama. Ne znam da li sam ja kolateralna šteta, ali sigurno je da ja tamo nisam imala trenera“, dodala je Radovanović.
Nisu bokserka i selektor veslača prvi koji su javno izrazili nezadovoljstvo radom ljudi koji se nalaze u domaćem sportu. Dugo su reprezentativci u vaterpolu izražavali nezadovoljstvo zbog odnosa prema njima, mada je ta situacija malo utihnula u poslednje vreme, a da nešto ne štima ni u košarkaškoj porodici postalo je jasno kada Nikola Jokić nije našao za shodno da se javi selektoru Igoru Kokoškovu i saopšti mu da neće igrati u kvalifikacijama na Olimpijskim igrama, kao ni na samom turniru, što je bio uvod u debakl, a poraz od Italije pokazatelj da se reprezentativna srpska košarka nalazi u popriličnoj krizi.
Nina i Nikola su, narodski rečeno, „povukli nogu“, ostaje nam da vidimo da li će, vođen njihovim primerom, još neko odlučti da otkrije „zakulisne radnje“.
Ono što je kristalno jasno jeste da problem nije vezan samo za jednu instituciju, već je u pitanju greška čitavog sistema koja bi veoma lako mogla da dovede do opšteg kolapsa, sve dok slikanje sa osvojenim medaljama bude preče od statusa i uslova u kojima oni koji bi te medalje trebalo da donesu rade i obitavaju.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
