0
Prošla je kroz pravi psihološki pakao, ali je, kao i svaka prava šampionka, uspela da savlada i tu prepreku. Nagrađena je na najbolji mogući način, od ove nedelje je svetska prvakinja.
Nekada ono čuveno „Život piše drame“ zaista dobije poseban kontekst, pogotovo nakon velikog uspeha. Kada neko postane najbolji obično se zaboravljaju sve kroz šta su prošli, a kada god se šampioni nalaze na dnu kao po pravilu ih svi „posipaju pepelom“.
PROČITAJTE JOŠ
Peruanka Kimberli Garsija-Leon nikada neće biti lice naslovnih strana, nikada neće biti popularna kao Lionel Mesi ili Lebron Džejms, ali njena priča će uvek biti inspiracija svima. Pogotovo svih onih koji su u toku pandemije koronavirusa i zaključavanja prolazili kroz teške momente, kako psihičke, tako i emotivne.
Na 20 kilometara u brzom hodanju osvojila je svoje prvo zlato na Svetskom prvenstvu u Judžinu, uradila je to dominantno, ali nije pobedila samo ostale takmičare na stazi, već i samu sebe.
Rođena je u gradu Uankajou na 3.200 metara nadmorske visine, a onda je doživela ono što se često dešava. Sagorela je od prevelike želje da na Olimpijskim igrama u Tokiju opravda ulogu favorita, pa joj se telo prosto ugasilo na 15. kilometru.
Pala je pored staze i ostala bez svesti.
„Mislila sam da sam spremna, ali nisam bila. To je bilo veoma bolno, definitivno najteži deo moje karijere. Ali, vratila sam se”, rekla je Garsija.
Borila se sa depresijom i pojasnila je kako je to izgledalo.
„Bila sam bolesna dve sedmice, nisam htela da izađem iz sobe, nisam mogla da spavam. Samo bih zatvorila oči i razmišljala o onome što se dogodilo. Malo pomalo sam se izvlačila iz te situacije, ali nije bilo lako, razmišljala sam da od svega odustanem, da radim nešto drugo u životu. Srećom, uz pomoć porodice, psihologa i trenera, uspela sam da se vratim i opet budem srećna na stazi”.
Do ove nedelje nikada nije osvojila zlato, ali kada je pobedila samu sebe znala je da je spremna.
Do poslednjeg trenutka je vodila borbu sa Ćiejang Šiđije, olimpijskog šampionkom iz Londona. Njih dve su se na vreme osamile u prvom delu karavana, a onda su direktno odmerile snage. Na kraju je Peruanka bila za 33 sekunde brža od Katažine Žđeblo, dok je Šiđije kasnila čak 58 sekundi jer je izgubila korak.
„Ovaj moj uspeh će pokazati da ništa nije nemoguće. Put je bio težak, pun žrtvovanja, ali ovo je put koji volim”, uz osmeh je rekla Kimberli.
Počela je da se bavi brzim hodanjem kada je imala samo pet godina jer su braća i sestre otvorili klub.
Velike kompanije su joj u jednom trenutku pomogle da se odmere sa ostalima. Ključni sastojak koji joj je nedostajao bio je Andres Ćoćo, ekvadorski trener, koji je sa njom počeo da radi posle Tokija.
„Divim mu se i kao osobi i kao sportisti. Od prve sekunde smo se povezali. Odmah me je pitao šta želim. Krenula sam od skromnih ciljeva, ali me je on ubedio da imam sve što je potrebno da ostvarim mnogo više. Pred Svjetsko prvenstvo sam provela 40 dana u njegovom kampu i počela stvarno da vjerujem da mogu da osvojim zlato”.
Za kraj je poručila nešto i samom Peruu.
„Nisam imala prave uslove, nadam se da ću nakon ovoga dobiti veću podršku. Ponosna sam na sebe, i Peru bi trebalo da bude ponosan na mene, jer sam veoma naporno radila da bih stigla dovde”, zaključila je Garsija-Leon, koja je popravila držvani rekord oborila za čak minut i 40 sekundi.
BONUS VIDEO Ivana Vuleta – devojka koja je vratila nadu u srpsku atletiku
Pratite nas i na društvenim mrežama:
