0
Zorana Arunović je olimpijska šampionka. Rečenica koju želi da čuje ceo život, konačno je u Parizu postala stvarnost, a zajedno sa sestrom i trenerom Jelenom gostovala je u Nova.rs, pa vas čeka razgovor za medalju.
Sada Zorana Arunović, naravno, sa zlatnom medaljom oko vrata teškom dovoljno da opiše koliko je teško do nje doći, može da kaže da je osvojila – sve. Priznala je da ništa u životu ne bi menjala, čak i po cenu da nijednu medalju nije osvojila, ali da je ovim zlatom uspela da skine ogromno breme.
Pričali smo zaista o svemu, iskreno, na momente vrlo emotivno, na ivici suza, otvoreno, i o onima koji nisu više sa nama… Bio je to jedan od onih razgovora za uživanje i kojima danima razmišljamo, srećni što možemo sa takvim veličinama da se smejemo i čujemo od njih mnogo toga vrednog. Pokušale su i da opišu doživljaj kada se izađe na čuveni balkon pred više od 70.000 ljudi koje su toliko obradovale.
PROČITAJTE JOŠ
0
1
0
„Verovatno bi neko mogao da opiše taj osećaj, ja malo teže. Bila sam dvaput pre na balkonu, kad sam bila četvrta na OI u Londonu 2012. i 2014. kad smo osvojili zlato na Svetskom prvenstvu, zajedno sa košarkašima koji su osvojili srebro i Štefanekom koji je isto postao svetski šampion. Nikad to nije bilo zbog nas i čekali smo da bude za nas, e, ovo jeste bio taj trenutak. Nisam čula ni kako su nas najavili, bila sam kao neka zvončica, samo se sećam velike buke i koliko ljudi se skupilo da proslavi tu medalju sa nama, meni je to nadrealno i dalje. I svi su pevali i igrali sve vreme zbog pet medalja sportista Srbije na Olimpijskim igrama“, počela je priču Zorana za Nova.rs, a sestra Jelena se nadovezala:
„Nešto neverovatno, takva energija nas je zapljusnula. Nisam videla kraj ljudi… Sad posle toga je sve dosadno“.
Otkrila je Zorana da li je tek sad sve došlo na svoje, jer u odrastanju propustiš sve ono što te razvija i formira u socijalnom smislu.
„I pre ovoga je došlo na svoje. Bila sam svesna šta propuštam, nisam patila zbog toga i nisam smatrala to velikom žrtvom, to je sastavni deo mog puta. U svakoj profesiji gde želiš da budeš iznad proseka, vrhunski, ti moraš da uložiš neki napor više od drugih, za nijasnu da više radiš bar, ili nešto što neko drugi ne bi. I da nisam uzela ovu niti jednu drugu medalju, ne bih bilo šta promenila. To je moja odluka da uložim i trud i vreme, jer je moja ideja da tako mogu da budem bolja“.
To što se neko odriče i radi, ne znači i da će uspeti, to mu samo uvećava šanse da uspe, a potrebno je mnogo toga da se poklopi za uspeh, što je i starija sestra i trener potvrdila uz neophodan element uživanja.
Brzo smo stigli i do čuvenog finala, da je neko pričao da streljaštvo može da bude toliko ludo i neizvesno… I tom prvom zlatu Srbije na ovim Olimpijskim igrama prisustvovalo je nas petoro kolega, pa smo i mi doživeli posebne emocije uz himnu, trobojku, medalju i razgovor tada sa šampionima u Šateruu, 300 kilometara udaljenom od Pariza. Po nekim povikom „Ajmo“ i „Srbija, Srbija“ ispalo je da smo im dali snagu jer su osetili podršku naspram brojne turske publike, o čemu će reči biti na kraju.
„Da se pamti zauvek, to su Olimpijske igre, mora da bude klackalica. Prošlo je vreme velikih razlika između timova i sportista, i razlika će tek da se smanjuje“, uglas su poručile.
Objasnila je i zašto su na kraju emocije toliko izbile, zašto je sve pucalo kada je kolegu i prijatelja Damira Mikeca oborila nakon poslednjeg hica u finalu.
„Ništa više nije moralo da čeka, da se te emocije guše, završili smo, mi smo olimpijski šampioni. I to je trenutak kad pustiš sve. Uradila sam zahvat na kolegi (smeh), oborila sam ga na patos, dobila sam pohvale od džudo tima. Grofica Milica Žabić mi je rekla da će da me nauči i boljem zahvatu da izgledamo još bolje, Mikec je prihvatio“, otkriva Zorana, a Jelena dodaje:
„Jadan Damir, čovek u euforiji svašta prihvati“.
„Nasmejao se i ja to tumačim kao da je prihvatio. Baš kao što si rekao, sve što je bilo tu negde je pušteno napolje. Uvek mi je bila tu negde olimpijska medalja, a zapravo daleko, najduže sam je čekala, najviše se borila za nju, najviše radila i najviše me je dovodila do ludila“, priznala je olimpijska šampionka.
Filmsku notu celu priča koja govori o, pre svega, ljudskosti, a onda i velikim šampionima, motivaciji, zajedništvu, dobila je s ulogom Sonje Vasić. Ona koja odlično zna kako se postaje šampion, zlatna srpska košarkašica, jedna od naših najvećih u istoriji igre, bila je šefica misije Tima Srbije u Parizu, i neko ko je pokrenuo Zoranu i Damira posle njihovih pojedinačnih nastupa ispod očekivanja.
„Kapiten, jako bitno reći kapiten u ovom kontekstu“, ističe Zorana, a Jelena u priču uvodi igranje kola na Sonjinoj svadbi kao faktor, što vas takođe čeka u videu na vrhu.
„Vinula nas je u nebesa dan pred finale na jedan jako razumljiv način, svesna koliko nas ta želja opterećuje. Njen pristup je bio takav da smo mi poleteli i rekli da ćemo razbiti u finalu. Prvi put sam videla koliko neko sa strane može da utiče u pozitivnom smislu, baš nam je pomogla“, objašnjava trener i starija sestra Arunović.
I onda se došlo i do tog najvišeg mesta na pobedničkom postolju, na kojem je Zorana sa posebnim emocijama gledala zlatno odličje.
„Sad ću opet da se rasplačem… Šalim se, a možda i ne, videćemo. Oko vrata mi se našlo nešto što mi je u tom trenutku najbitnije na celom svetu. Pogledala sam je i odmah poljubila, i Damir kada me je pogledao mislim da je shvatio važnost tog momenta za mene. A Sonja… Zagrlila je nas četvoro, falila je samo lopta i parket, i idemo. Priča, priča i sve što je rekla je bilo ono što treba da čujemo, što nam je bilo potrebno, da nas uteši i da znaš da nisi sam, i da te ona razume kao čovek, bivši sportista i tek onda funkcioner. ‘Ti baš nisi bilo ko’, i još nešto što nam je rekla imalo je toliko smisla i veliko joj hvala, na strelište je došla kao funkcioner, a u našu svlačionicu ušla kao prijatelj, kapiten i čovek“.
Nije moglo bez priče o internet senzaciji zvanoj Jusuf Dikec, čoveku od 51 godine i protivniku iz finala koji je postao apsolutni hit posle tog finala.
„To je jedan old skul način pucanja, nišani sa oba oka, jeste osvojio srca svih, ali smo mi uzeli zlato“, uz osmeh je poručila Zorana, ali i dodala kako je dobro što je makar i na taj način skrenuta preko potrebna pažnja na sam sport.
Uz nešto širi osmeh je ispričala kako i zašto se latila mikrofona na proslavi sa olimpijcima u Beogradu, i zašto njeno izvođenje mnogo bolje zvuči uživo nego na snimku.
Istakle su i ulogu porodice, koliko je važno i lepo osvojiti baš tu medalju pred majkom, tetkom i bratom, i sa njima podeliti radost, a to je nešto što je neuporedivo sa bilo čim i nema cenu.
Mnogo smeha i emocija obeležilo je ovaj razgovor sa zlatnim olimpijkama, koje su svoje veličinu opet pokazale time što misle i na druge u šampionskim danima, posebno na Bobanu Momčilović Veličković koja više nije sa nama.
„Hoću da ti se zahvalim na pitanju o Bobani posle finala, jer si mi dao mogućnost da pričam o njoj. Moja velika želja bila je obojena i time, jer sam želela da pričam o njoj. I prilazili su mi posle ljudi da pitaju ko je ona, ne iz našeg sporta, nego čak i iz redakcije iz Indije, pitali su za njenu porodicu… Ako smo nekome preneli njeno ime i emocije prema njoj, i koliko je nama značila, meni je to dovoljno, i nastavićemo“, dirnula nas je Zorana.
Ako sam na bilo koji način i promil doprineo da se nekome pomogne, ili uradi nešto dobro, to će biti moja medalja, ili kako je Jelena Arunović rekla – član ekipe novinari za medalju koji je pomogao da se naši snovi ostvare i ako govorimo o diskretnim herojima, to je onda Nebojša Todorović.
Takve reči gađaju pravo u srce i u suzne oči, jer veću pohvalu nije moguće dobiti.
Hvala vama na svakoj emociji i osećaju ponosa na Olimpijskim igrama, a vi uživajte u njihovoj priči na vrhu teksta.
*
*
*
*
*
*
BONUS VIDEO
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare