0
Prošlo je 35 godina, ali se Igor Milanović vratio u Zagreb i Mladost. Sada je vreme za novi početak.
Ne postoji čovek koji se ne seća čuvenog gola Igora Milanovića u finalu Svetskog prvenstva. Po mnogima je to najpoznatiji gol u istoriji vaterpolo reprezentacije Jugoslavije.
PROČITAJTE JOŠ
Milanović je rešio finale posle četiri produžetka! Srušena je Italija, a komentator nije prestajao da slavi taj gol. Tako se osećao svako u Jugoslaviji tog dana.
„Emocija i sva ta dramaturgija dostigla je zaista vrhunac, ali… Ja se ništa toga ne sećam, pravo da vam kažem. Sad kad pričam, ja se jako slabo sećam,“ priznao je Milanović.
Dve godine je proveo kao igrač u Mladosti iz Zagreba, a sada je vratio da tu radi kao trener.
„Jako volim Zagreb i moram da kažem da sam imao jedan divan i topao doček, od gospođa s recepcije koje su radile tamo kad sam bio, a osećam se kao da sam došao kući. Volim Zagreb, a mislim da i Zagreb voli mene. Sa druge strane, volim i finoću ljudi koji su vrlo ljubazni. Evo, prekjuče sam bio u tramvaju, tako mi je jedna gospođa predivno objasnila gde da siđem. Baš su bili ljubazni, volim to“, poručio je Milanović.
Istakao je koliko se stvari promenilo u međuvremenu.
„Pa dobro, 35 godina smo stariji, malo smo promenili koju sedu. Nemam neki osećaj da se nešto previše promenilo. Vaterpolo se promenio. Nisam zadovoljan današnjih vaterpolom. Faul, običan faul, puno izbačaja, mislim da smo učinili ovaj sport malo i dosadnim za gledaoce. Taj je sport divan uživo, ali na televiziji verujte da nemam neki lični odnos. Mi kao treneri koji gledamo utakmicu na televiziji ne možemo da znamo šta se dogodilo, a mogu da zamislim kako je običnom gledaocu.“
Po svemu je drugačiji od ostalih trenera i to ne skriva. Baš kao što igračima nikada ne zabranjuje izlaske.
„Uvek sam čitao i voleo te knjige iz psihologije, i dan danas mislim da sam tu možda za taj detalj drugačiji i možda mogu lakše da razumem ove generacije. Ne volim one trenere koji viču ‘E, kad sam ja bio, kad smo mi bili, kad je ovako bilo, to je tad bilo’. Ma nije, jednostavno su sve generacije koje dolaze fantastične i imaju svoje sfere interesa, svoja htenja i mi smo tu samo da ih razumemo i usmerimo, i utreniramo.“
Nema nikakav problem sa izlaskom igrača u grad.
„Ako izađe, pa što ako izađe? Pa bolje da izađe, neka izađe, i socijalna inteligencija je bitna i socijalni život je bitan. Pa i oni trebaju imati neki luft, možete misliti kako je njima da igraju svaki treći dan. Sigurno mi pomaže to što sam bio igrač, teško je u vaterpolu i biti vrhunski trener ako nisi bio igrač. A volio sam sigurno jednom-dvaput nedeljano da izađem i malo zaružiti, izaći u noćni život, ali mislim da je sve bilo nekako normalno, u granicama normale. Nikad nisam izlazio pre utakmice, nikad nisam bio u tom smislu neodgovoran.“
Često ga ocenjuju kao rokera i intelektualca, ali se sa tim određenjem ne slaže u potpunosti.
„Sigurno nisam intelektualac jer nisam završio fakultet, iako se danas mnogi nazivaju intelektualcima. Hipokrizija je svuda danas, pa se ljudi nazivaju intelektualcima, a neka đubrad od ljudi, ne znam već kako bi ih nazvao, ne može nikako biti intelektualac. Roker, to jesam sigurno, i moji su prijatelji uglavnom sve umetnici, glazbenici, slikari i glumci. Tu sam sa svojim Dejanom Aćimovićem, evo, prijateljujemo već od 1988, 1989. Sigurno sam u umetničkom svijetu, nisam prijatelj s ovim tajkunima i političarima, nikad me nisu zanimale te stvari“, završio je Milanović.
BONUS VIDEO Duško Pijetlović nakon trećeg uzastopnog olimpijskog zlata vaterpolista
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare