29
Damir Mikec će se po peti put takmičiti na Olimpijskim igrama, ali će u Parizu od 26. jula do 11. avgusta po prvi put biti u ulozi sportiste koji brani medalju osvojenu ranije.
Srpski strelac je vazdušnom puškom upucao srebrno sa razdaljine od 10 metara i tako osvojio prvu medalju na Igrama u Tokiju. Tako je i počelo najbolje izdanje Srbije na Igrama sa čak devet medalja, a sada za Nova.rs Mikec otkriva šta ga je toliko razočaralo u organizaciji, kako mu se život promenio od Tokija i kako se Igre razlikuju.
PROČITAJTE JOŠ
„Pripreme su krenule odmah nakon Tokija, jer imamo godinu dana manje, Pariz je stigao prebrzo, bili smo svesni da ćemo zbog koronavirusa imati mnogo manje vremena i ja sam to lično shvatio veoma ozbiljno i uspeo sam u tome da me ta olimpijska medalja ne pokoleba, da se opustim i zadovoljim. U tom trenutku je to bila jedina medalja koja mi je nedostajala da osvojim sa svih takmičenja, to sam iskoristio kako to rade vrhunski sportisti u najpozitivnijem smislu“, počeo je Mikec za Nova.rs.
Onda se osvrnuo na to koliko je zapravo to promenilo njegov život i karijeru vinulo u nove visine.
„Drago mi je da samo uspeo u tome jer su mi 2022. i 2023. godine bile i više nego uspešne – čak 26 medalje sa najvećih svetskih smotri, prvi na rang listi, zaista moram da bude prezadovoljan što sam uspeo da iskoristim i taj komplet medalja… Ulazim sada na takmičenjima rasterećeniji, iako nijedan sportista neće otići na takmičenje bez treme, bez pompe i raznih stanja u glavi. Zaista sam presrećan što sam medalju iskoristio na najbolji mogući način da nastupam ispunjenije i zadovoljnije i koristim to u punom kapacitetu.“
Jako se raduje odlasku na Igre.
„Daj Bože da gradim još jednu sobu za medalje u kući. Samim tim što sam ispunjeniji, tenzija je manja, ali daleko od toga da je to opuštajuće i beg od nekog novog izazova. Koristim to stanje ispunjenosti na najbolji mogući način, naravno da će biti treme, kad pomislim na Pariz, srce zaigra jer ipak su to Olimpijske igre. Moje pete po redu. Iskoristiću to iskustvo na najbolji mogući način. Da, sada sam ja vođa puta. Ostaje žal što nećemo biti u Parizu sa svim sportistima, organizator nije hteo da nam sagradi novo strelište u Parizu već smo 300 kilometara udaljeni, pa možda nećemo osetiti tu čar Olimpijskih igara i duha i podrške ostalih sportista uživo.“
Žao mu je što neće moći da bude na otvaranju Olimpijskih igara 26. jula, ali to fizički nije izvodivo.
„Nećemo ići na otvaranje jer je 600 kilometara da se pređe u jednom danu previše, pogotovo što je nastup moj sutradan ujutru. Bio sam na otvaranju u Pekingu i Londonu, Rio sam propustio, baš kao i Tokio. Nije da nisam video, ali opet takve stvari se pamte ceo život. Pogotovo što će ovo biti spektakularno, nikada viđeno otvaranje, prvi put će se desiti van stadiona. Sena, brodovi, spektakl, ali, ‘ajde da nekako uspeh nadomesti što kažete gubitak tako neke uspomene. Lepše su one sa postolja.“
Pojasnio je da se i tokom godine čuje sa sportistima Srbije.
„U kontaktu sam sa našim sportistima, mi bismo hteli da se družimo što je više moguće, ali jednostavno je to nemoguće jer svako ima svoj kalendar, većina njih ni ne živi ovde, imaju profesionalne karijere u drugim zemaljama. Najlepša su druženja na Igrama, Meditaranske, Evropske ili Olimpijske, olimpijsko selo, svi u istom smeštaju, svi jedemo istu hranu, možemo da bodrimo jedni druge, da naučimo nešto jedan od drugog. Na kraju krajeva, što je jako zanimljivo, kada pričamo o iskustvima iz svog sporta mnogo stvari može da se iskoristi iz nekog tenisa, čak i iz ekipnog sporta ili borilačkog. Na kraju vidiš da je na kraju sve to manje ili više ista formula, isti sklop mentalni, ista problematika, suočavamo se sa istim problemima i onda ti odmah bude lakše, znači nisam ja lud, sve je manje ili više isto, sa mnogo stvari se možeš poistovetiti i iskoristiti iz njihovog iskustva i preneti nešto u svoj sport i na kraju nadograditi samog sebe.“
Od 2008. kada je prvi put učestvovao na Igrama se poznaje sa nekim sportistima Srbije, pa je tako otkrio davnu anegdotu sa Novakom Đokovićem.
„Svake Olimpijske igre su specifične i posebne za sebe, jedino što ih povezuje taj olimpijski duh koji može da se oseti na svakom koraku olimpijskog sela. To je meni najlepši deo Igara da se prošetaš tim selom, da kažeš sebi: Čoveče, šetaš tim ulicama, oko tebe su svi u trenerkama i dresovima svojih zemalja. Mimoiđeš se ili ispričaš nekog sa Zelenortskih Ostrva, sa Barbadosa, razmenite dresove. Biti među 10.500 sportista na celoj planeti, a milione ih trenira razne sportove i milioni imaju želju da dođu tu, ali ste baš vi ti koji hodate tim ulicama i predstvljate svoju zemlju na najvećoj sportskoj smotri. To povezuje sve Igre i biti sa najboljim sportistima iz svoje zemlje, pošto sam već veteran, neke već i poznajem, to je izliv emocija kad se pozdravljamo. Eto sa Novakom se poznajem još od Pekinga, išao sam sa njim, bukvalno nas je on strpao u auto i idemo da ga bodrimo na njegovim mečevima. Slavili smo njegovu bronzu u Pekingu, išao sam sa odbojkašicama i vaterpolistima. To su sve divni ljudi sa kojima delim velike uspomene i trenutke, sada ne mogu da izdvojim nijedne Igre.“
Ipak, postoje neke različitosti između Igara.
„Peking bih izdvojio po ceremoniji otvaranja jer mislim da niko nikada to neće preteći jer ono je bio zaista jedan spektakl, Kina se predstavila svetu kao nova sila – ekonomska, vojna, sportska… Opet London na svoj način, njihova istorija predstavljena, selo je bilo potpuno drugačije. Rio de Žaneiro – samba, karneval, more, olimpijsko selo potpuno egzotično, svaka zgrada je imala svoj bazen, nešto fenomenalno. Opet Tokio, u srcu grada su uspeli da naprave selo, bukvalno u centru grada okruženi jer smo bili na poluostrvu izolovani, bilo je drugačije, ali nije umro duh. Nismo mogli da bodrimo jedni druge, ali smo bili tu u selu jedni za druge“.
Istakao je probleme organizatora i još jednom podvukao koliko žali što se ne nalazi sa ostalim članovima u Parizu.
„Evo opet Pariz gde se najavljuje ceremonija koja nikada nije viđena, skidam kapu onom ko je to smislio, vidim da imaju problema sa organizacijom. Od 600.000 najavljenih gledalaca smanjili su na svega 100.000, ali opet biće to spektakl svojih razmera. Verujem da će Francuzi treći put kao domaćini biti na visini zadatka. Žao mi je što nećemo biti Parižani nego smo u selu Šatoru gde je napravljen streljački trening centar gde ćemo se takmičiti. Želim da i tim Srbije bude što je moguće brojniji, mnogi još mogu da se kvalifikuju, nekima su kvalifikacije rang liste, neki čekaju samo presek. Na papiru je 81, ali u praksi je to 100 i više. Mi smo kao takva nacija sa impozatnim brojem, jesmo mala zemlja, ali smo kao nacija sportska velesila. Ne može se nabrojati sport, ako ne trenutno, onda da u istoriji nemamo neku medalju sa velikih takmičenja. Po tome smo prepoznatljivi i moram neskromno da kažem da smo jedan od najvećih brendova zemlje.“
Dešava mu se da ga prepoznaju, makar delimično, pa je doživeo i nekoliko komičnih situacija. Ipak, i olimpijsku medalju je posvetio čitavom narodu.
„Malo se promenilo, možda me malo više ljudi prepoznaje, neko po imenu i prezimenu, neko po liku i delu, prija mi to i prija mi što nije ekstremno nego se desi periodično. Negde se predstavim kao Damir Mikec, a oni mi kažu ‘Zovete se isto kao ovaj naš strelac’ i ja kažem – da baš. To je jedan lepi deo sporta na koji neki obraćaš pažnju, nekad ne, ali ti je drago da zemlja u kojoj si to ceni i poštuje, da ljudi to prate i to je jedna vrsta motivacije da nastaviš dalje i obraduješ tu naciju. Nikada mi neće izaći iz glave nakon osvajanja olimpijske medalje u Tokiju gde mi ljudi priđu i kažu: ‘Hvala ti za medalju’. To me pokreće dalje jer se ljudi raduju sa mnom kao da je medalja njihova, a i jeste. Ja ovo radim za sebe prvenstveno, da se ne lažemo, ali opet nije tako jer predstavljam svoju zemlju i iza mojih slova imena i prezimena stoji ime zemlje i zastava je na grudima, to radim i takmičim se za zemlju“, završio je Mikec za Nova.rs.
BONUS VIDEO Podcast Pick and Roll sa Mićom Berićem EP 30
