0
Kad god se prisetimo početka dvehiljaditih, ili baš te 2000. godine uglavnom nam asocijacije nemaju mnogo veze sa sportom.
Većina nas koji smo bar koju godinu stariji od prelaska iz starog u novi milenijum iz 2000. uglavnom pamtimo masu ljudi po ulicama, gde su ispred dvorišta kante s benzinom bile „dobar dan“.
PROČITAJTE JOŠ:
Dok se narod borio da sa vlasti skloni jednog diktatora koji tokom devedesetih ni od čega nije prezao da bi prvo učvrstio svoju vlast, a onda je zadržao, sport je tada bio tek lepa razbibriga.
Čekaj čoveče da se oporavimo od bombardovanja, da vidimo šta ćemo i gde ćemo sa interno raseljenima sa Kosova i Metohije, kako ćemo da se snađemo za dinar, ili dva više.
Ratovi devedesetih, prvo onaj koji je pocepao Jugoslaviju, a onda i onaj u kom smo ocrnjeni kao krvnici na teritoriji sopstvene pokrajine gde smo se borili protiv terorista, uticali su na to da brojne druge sfere društva budu na staklenim nogama.
Kako je u takvim okolnostima tim okupljen oko braće Grbić skupio snage da u Sidneju donese Jugoslaviji olimpijsko zlato, ostaje poznato možda samo njima.
Mi koji smo sada na putu ka četrdesetim godinama pamtimo i kontroverze koje su pratile ono Svetsko prvenstvo u Japanu 1998. godine.
Sećamo se da je tada Jugoslavija poražena u finalu od Italije, koja je delovala kao da se ništa nije desilo posle pet mukotrpnih setova s Brazilom.
„Azuri su se posle teškog polufinalnog meča sa Brazilom u pet setova na volšeban način oporavili. Bili su brži, snažniji, oštriji od nas, igrali su kao da prvenstvo tek počinje. Ta njihova pripreme za finale je za nas tajna, ali i iskustvo kako da se pripremamo za naredno finale“, pričao je tadašnji selektor Zoran Gajić.
Kasnije se ispostavilo da je Simone Rosalba pao na doping testu i što bi naš narod rekao – pojeo vuk magarca. Pričalo se o anaboličkim steroidima, meldronatu, pa da je još neko iz Italije „pao“ na testu, sve je bilo uzalud.
Rosalba je negirao navode o dopingu, Italijani su ostali prvaci sveta, a pitanje je šta bi se desilo da je situacija bila obrnuta. U datom momentu, Jugoslavija nije bila, kao što Srbija nije danas, primer države koju neko van u krugu moćnih država zarezuje ni dva posto.
Međutim, u generaciji odbojkaša koji su igrali u to vreme, nije moglo a da ne stvori određenu dozu inata. Zato su se dve godine kasnije u Sidneju našli sa drugačijim mentalitetom.
Pričao je o tome Nikola Grbić kad je sumirao utiske iz 1998. i rekao da su on i ostali momci iz tima „plavih“ u Japan otišli tiho i radeći skromno.
„Ako ne sledeće, sigurno ćemo kroz koju godinu početi da vladamo“, rekao je tada mlađi od braće Grbić, ni ne sluteći šta će se desiti na jednom od šest olimpijskih turnira naših odbojkaša.
Došao je red na Sidnej i turnir na kom će zauvek ostati upamćen Vanja Grbić. Jugoslavija je tada na turnir ušla svakako samo ne tiho. A bogami ni dobro.
Rusija je odmah na startu pobedila sa 3:1, Italija u sledećem meču sa 3:2, da bi „plavi“ tek u trećem meču štiklirali prvu pobedu nad Amerikancima.
Kasnije su savladane Argentina sa 3:1, Južna Koreja teškom mukom sa 3:2, pa je naš tim sa trećeg mesta otišao dalje.
Da li je u tom trenutku neko verovao da će ti momci biti olimpijski šampioni? Možda čak ni oni, ali bili su okupljeni oko zajedničkog cilja, o čemu je kasnije pričao Vanja Grbić.
„Obično se kod nas kaže da se tim pravi u kafani. To je notorna glupost. Suštinski, to se rešava na terenu, u areni. Uzmite za primer našu generaciju koja je osvojila olimpijsko zlato – mi nismo bili prijatelji. Nikad nismo popili kafu zajedno. Uvažavamo se toliko koliko je bitno da budemo na terenu i provodimo vreme zajedno. Mi smo se okupili oko zajedničkog cilja. Taj zajednički cilj ima dodatnu notu – svest da igramo za svoj narod, naročito u trenutku devedesetih, kad to ima određenu specifičnu konotaciju. To je u stvari ono što je nas spojilo – da smo na terenu spremi da poginemo jedan za drugog zato što smo bili svesni da bez ijednog od nas ne možemo da to uradimo i to je poenta“, govorio je Grbić za Telegraf.
Jugoslavija je u Sidneju bila oličenje reči borbenost, samo je bilo potrebno malo vremena da se to shvati.
U četvrtfinalu je u Australiji sa 3:2 izbačena, tada veoma opasna Holandija, polufinale je bila osveta Italiji servirana hladno sa 3:0, da bi u finalu opet došli Rusi.
Često se kod nas ponavlja da istu ekipu ne možete dvaput da pobedite na istom turniru i u tom slučaju, Rusi nisu mogli da pobede nas.
A i kako bi, kad je Grbić bio dovoljno „lud“ da u istom poenu u trećem setu na 15:12 bude spreman da krene po loptu koju bi mnogi već otpisali.
Roman Jakovljev je poslao bombu iz servisa, Goran Vujević nije uspeo da je ukroti, a Grbić je izveo najbolji potez u istoriji odbojke zbog kog i danas mnogima padaju vilice.
Svako se pita kako je moguće da je čovek krenuo da trči po loptu, preskočio je reklame, izbegavši da bude i sam u autu jer loptu ne bi smeo da hvata da je pao na drugu stranu.
Stigao je i da se vrati i onda da blokom osvoji poen za svoj tim i pred oko devet i po hiljada gledalaca napravi nešto vredno divljenja.
Jugoslavija je osvojila zlato sa 25:22, 25:22 i 25:20, a Grbić je bio najbolji igrač olimpijskog prvaka. I sam se kasnije prisećao TOG poena.
„Iskreno, ja sam akciju doživeo kao ushićenje, momenat i prekretnicu meča. Mi smo igrali finale Olimpijskih igara i tada se ne razmišlja ništa osim da se spasi lopta po cenu povrede. To nije bio kraj meča tako da nisam smio da se zadovoljim postignutim već da sledeći poen odradim još bolje i jače“, govorio je Grbić.
Pa, zar nije to bukvalno suština onoga što čini jednog šampiona? Ako ga ne oslikavaju te reči, opisuje ga činjenica i da je primljen u Kuću slavnih te da je osvojio 14 medalja sa reprezentacijom i priznanje najboljeg igrača Evrope 2000.
„Sudbina? Možda, ali tražena. Splet okolnosti? Da, našli smo se u finalu. Taj potez je navodno proglašen za najlepši potez odbojke svih vremena. Imponuje naravno, ali mi je ostao kao trenutak kada sam više nego ikad poverovao da ćemo biti olimpijski šampioni“, pričao je Vanja.
I bili smo. Tada i nikad više do sada pošto su naši odbojkaši bili peti u Atini i Pekingu i deveti u Londonu. Nismo se kvalifikovali za Rio, Tokio, Pariz „visi“, pa je pitanje koliko ćemo u dolazećim godinama imati šanse da opet vidimo neki bar upola ovakav poen kao Grbićev iz Sidneja.
BONUS VIDEO: Neverovatan poen odbojkaša Srbije
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
