0
Milorad Dokmanac, selektor rvačke reprezentacije Srbije i doktor nauka u sportu, ove godine obeležava veliki jubilej – 50 godina trenerskog staža u rvanju.
Za punih pet decenija u rvačkom sportu, 17 godina je bio aktivan kao takmičar, odradio je 412 mečeva, bio omladinski prvak države, kao i omladinski i seniorski reprezentativac.
PROČITAJTE JOŠ:
Od 1989. godine bavi se trenerskim poslom na nacionalnom nivou, a od 2004. godine je i selektor naše seniorske reprezentacije, odnosno svih nacionaih selekcija u sva tri rvačka stila.
Pod njegovim stručnim vođstvom naši rvači ostvarili su vrhunske rezultate u svetskim okvirima, a za sve ogromne uspehe dr Milorad Dokmanac je nedavno nagrađen najvećim sportskim priznanjem u našoj zemlji, „Majskom nagradom za životno delo“, koju dodeljuje Sportski savez Srbije.
O njegovom radu govore brojni trofeji i značaj koji je do sada imao na razvoj rvačkog sporta u Srbiji. Za 33 godine koliko je radio kao klupski trener u Slatini, Radničkom iz Sombora, subotičkom Spartaku i Prozivki iz Subotice, sa svojim rvačima stigao je do 275 medalja i čak 21 titule ekipnog prvaka države.
Takođe, za više od tri decenije rada kao trener i selektor nacionalnog tima naši rvači osvojili su 51 seniorsku medalju, od 116 ukupno u istoriji naše zemlje. U mlađim kategorijama, u eri doktora Dokmanca osvojeno je 38 od ukupno 53 odličja u istoriji našeg rvanja.
Samo na poslednja dva seniorska šampionata sveta, osvojeno je 10 medalja, od čega čak pet zlatnih što je istorijski rezultat, koji je Srbiju svrstao u red svetskih rvačkih sila.
“Dugujem veliku zahvalnost onima koji su pepoznali moj rad i dodelili mi ovo laskavo priznanje. Zahvalnost ide i svim mojim saradnicima, ljudima u Savezu, pre svega Željku Trajkoviću, ali ponajviše mojim rvačima koji su se za sve trofeje žestoko borili na stručnjači”, rekao je Dokmanac, jedan od ovogodišnjih laureata Majske nagrade.
“Iza svega ovog stoji veliki rad, rad i samo rad. Proteklih 20 godina koliko sam selektor našeg seniorskog nacionalnog tima, svakodnevno sam 10 do 12 sati posvećen radu. Svi godišnji odmori su potrošeni na rvanje. To bez velikog razumevanja supruge Vesne i sina Slavena, koji su mi najveća podrška, apsolutno ne bi bilo moguće postići ovakve rezultate. U mojoj porodici sam imao mir i stabilnost, pa sam celog sebe mogao da uložim u rvanje. Jedino tako mogli smo da dođemo do vrha”.
Selektor Dokmanac prisetio se i početaka u radu na mestu selektora, kada se naše rvanje nalazilo u nezavidnoj situaciji.
„Kada se setim te 2004. godine bili smo na apsolutnoj nuli, praktično na zgarištu. Ali, uspeli smo da izgradimo nešto“, kazao je i apostrofirao na svetsko zlato Davora Štefaneka iz 2014. kao jednu od prelomnih tačaka posle koje su uspehe nastavili da ređaju Fris, Maksimović, braća Nemeš i ostali.
Ipak, kao ključni trenutak je izdvojio momenat kada mu je ukazano poverenje da postane selektor, pa se posle godina uspeha nada da će se isto nastaviti i u Parizu na Olimpijskim igrama gde će biti petorica rvača.
„Od raspada SFRJ, nikada nismo imali toliko olimpijaca na nekim Igrama. Ta brojnost je bitan preduslov kako bismo se borili za medalje. Na primer, u Londonu 2012. godine bili smo Aleksandar Maksimović i ja sami i nismo napravili rezultat. Ali, već kad su tu dva, tri ili više takmičara, može da se očekuje dobar rezultat. Teško je u konkurenciji kakva će biti u Parizu obećavati odličje, biće to najkvalitetnije takmičenje u poslednjih nekoliko godina, ali nadamo se bar jednoj medalji“, zaključio je Dokmanac.
BONUS VIDEO: OKS druzenje sa olimpijcima