"Samo cepaj, spremaj se, uči, nauči sve, a ne da moliš Boga da te pita tri pitanja. Sistemski, ne kampanjski. Ti možeš na foru da dobiješ četvrtinu, možda i utakmicu, ali ne možeš na foru da osvojiš titulu", rekao je za Nova.rs proslavljeni vaterpolista Anto Vasović.
Kada je Igor Milanović postigao čuveni pobednički gol protiv Italije u finalu Svetskog prvenstva 1986. godine, njegovo ime je ostalo zauvek upisano u istoriju srpskog sporta, ali je veliko pitanje da li bi Milanovićevog gola bilo da za reprezentaciju Jugoslavije tada nije igrao Vasović.
#related-news_0
Jugoslavija je sa 12:11 došla do najsjajnijeg odličja, a trećinu golova na antologijskoj utakmici, i to sva četiri sa desne, u vaterpolu poznate kao „nezgodne“ strane. Nakon toga, i 1991. godine osvojio je titulu najbolje reprezentacije sveta u Pertu. Karijeru je završio u 29. godini, nakon čega se prebacio na trenerski poziv.
Upravo zahvaljujući znanju i iskustvu koje je Vasović prikupio tokom decenija, Vaterpolo klub Šabac koji predvodi sa klupe postao je pravi hit. Tako su Šapčani u plej-of za sezonu 2020/2021. ušli kao aktuelni šampioni, a nakon priče sa Vasovićem, čini se da je samo pitanje trenutka kada će ova mlada, ali supertalentovana ekipa napraviti iskorak i postati ozbiljan takmac za trofeje i van granica Srbije.
Sa Vasovićem smo pričali o aktuelnom trenutku u vaterpolu, razlikama u odnosu na ono što je bio i ono što je sad, sportu generalno…
Krenimo od Šapca. Šta je bio pokretač i šta je stajalo iza šampionske titule 2019. godine, i da li je realno očekivati da će ekipa napraviti korak dalje u naredne dve-tri godine?
„Pre svega, veliki entuzijazam, dobri uslovi, dobar rad kadra i igrača… Potrebno je da se poklope „kockice“. Ja bih rekao da smo mi iskoristili momenat u kom je srpski vaterpolo bio u tom momentu, i da smo prosto iznenadili tada sve. Od tog momenta se ukorenio kvalitetan rad, imamo dosta dece, pa nam je to, uz prvu ekipu, najvažnije. Da imamo što veći broj igrača iz svog pogona. Za stvaranje nekog igrača potrebno je da prođu dva olimpijska ciklusa, igrača koji će biti dovoljno dobar da omogući postizanje vrhunskih sportskih rezultata.
Rok koji ste spomenuli je možda previše kratak, ali uz neke mlađe igrače koji će doći sa strane, te nekoliko igrača starijih i iskusnijih, naravno da postoji ambicija i ideja da se napadne i nešto više. No, pre svega moramo da imamo uslove kao i dosad, da nas grad podržava, uz sve to verujem da će Šabac biti jedan ozbiljan centar vaterpola u regionu, ali i šire.“
Prvobitni pokušaj odbrane titule prekinula je pandemija, ali je to imalo i jedan pozitivan efekat, pošto se u domaći vaterpolo vratio veliki broj kvalitetnih igrača. Koliko je to važno za domaću ligu?
„Bitno je da će se vratiti veliki broj igrača u naše klubove, jedan deo već jeste ponovo tu. Neophodno je da postoji zdrava konkurencija i da se četiri ekipe bore za titulu, sledeće to može da bude najmanje, a možda i pet-šest. Samo iz jedne takve konkurencije mogu i da nastanu igrači. Oni moraju da igraju u jakoj konkurenciji, prvih četiri-pet će igrati Evropu, biće dovoljno utakmica i da stariji dokažu svoj kvalitet, i da mlađi napreduju. Neophodno vam je da imate u bazenu i nekog starijeg, ko će tim mlađima predstavljati sigurnost i stabilnost. Takvi momci predstavljaju stub ekipe uz koju stasavaju i mlađi igrači.“
Korona ipak nije odvratila strance, pa ih ima u domaćem vaterpolu. Koliko je to značajno za kvalitet?
„Kada su stranci u pitanju, neophodno je da to bude ili igrač koji je mlad i perspektivan, ili već izgrađen, ali dovoljno kvalitetan da bude uzor i lider, neko od koga će mladi ovde naučiti nešto i ko će im pomoći da napreduju“.
Jedan od glavnih rivala vam je Radnički iz Kragujevca, koji predvodi rođeni brat Jugoslav. Koliko to predstavlja motiv više?
„Ne znam šta da kažem na to, a da se neko ne naljuti (smeh). Svako ima svoj put i prioritete. Mi smo imali tu nesreću da su izbori u Šapcu ponavljani tri puta, pa smo i mi bili bez finansija. Na kraju, to je i bio razlog iz kog se nismo prijavili za Evropu. Šta je tu je, ti smo gde smo, na nas se sve to odrazilo tako da smo imali velikih problema i sa povredama i sa koronavirusom, dugo smo bili bez prvog golmana, neki igrači su bili nespremni kad su došli, pa su se spremali tokom sezone. Sad situacija polako dolazi na svoje, mi oćekujemo da ćemo biti na visokom nivou u plej-ofu. Za dalje ćemo sigurno biti bolje pripremljeni, stabilni smo, samo da nas povrede zaobiđu. Ja apsolutno verujem u kvalitet svog tima.“
Te 1986. godine ste protiv Italije upisali svoje ime u istoriju svetskog vaterpola. Danas radite sa momcima koji pokušavaju to isto da učine 35 godina nakon vas. Kad uporedite vaterpolo tad i sad, šta se promenilo?
„Zahtevi za zlatom su uvek isti. Mogu da kažem da se ovde odustalo od nekih stvari koje su nas odvajale od drugih, koj su ti drugi usvojili i u kojima su nas pretekli. Mislim da je ovde stvar u tome što nedostaje kvaliteta i stručnosti, ovde su ljudi skloni da nekoga na osnovu dva segmenta proglase za talenta, uprkos tome što mu nedostaje osam. Onda kad prođe neko vreme vidiš da taj nije to. Moj posao je da radim najbolje što umem i mogu i deci usadim to nešto što je potrebno kako bi bio šampion. Pre svega mislim na pristup, želju i emociju prema sportu kojim se baviš. Moraš da budeš posvećen kako bi ostvario neke ciljeve. I pre svega moraš da treniraš.
Trening je najvažniji, na njemu igrač napreduje, utakmice su samo neki kontrolni punktovi koji pomažu u sazrevanju. To je proces koji nije moguće prevariti, kao ni fizičku spremu. Fizička sprema je nešto što ne možeš da prevariš. Kad nisi spreman, ne možeš za sedam dana da se spremiš, ili kad si spreman ne možeš u trenutku da prestaneš da budeš, a sprema je temelj koja dopušta i rad na nekim drugim stvarima. Mislim da ćemo se vratiti na to staro vremenom, da će nas opet krasiti te stare stvari koje su nekada krasile igrače, i da ćemo opet biti velesila u vaterpolu.“
Šta je to što je postojalo nekad, u vreme kada ste vi igrali, a što se u međuvremenu negde izgubilo i nestalo?
„Uf, uf, uf… Obuka igrača. Priprema kroz treninge. U ovoj tranziciji, od devedesetih do danas, dobro smo se sačuvali. U poslednje vreme doduše država vodi računa o vrhunskom sportu i daje podsticaje koje moramo da iskoristimo i vaterpolo nametnemo na mesto gde se on odavno zapravo i nalazi, samo mi nismo znali da marketinški iskoristimo priliku i ‘prodamo’ svoj proizvod kako bi trebalo. A to bi i državi značilo kroz promociju.“
Spomenuli ste da vaterpolo ima veliku podršku države. Koliko je možda upravo to i problem, s obzirom na to da se ne radi na tome da bude pronađen određeni način kako da sportski klubovi imaju stabilan izvor prihoda, nevezano za pomoć od strane države?
„Sport mora da uđe u sistem finansijranja gde postoje kriterijumi po kom su sportovi finansirani. A ja bih da vas pitam, od koga klubovi dobijaju najviše para? Svi sportovi ovde žive od države, ni fudbal ni košarka nisu samoodrživi, svi sportovi zavise od države jer ne postoji sistem finansiranja, poput onog u Mađarskoj. To je tako, prosto, da nazovemo stvari pravim imenom. Mada ja ne znam, izuzev IT sektora, koja grana funkcioniše bez finansijske pomoći države? Mada, ima tu još i nešto drugo, podjednako važno, kada je sport u pitanju, a što prevazilazi samu takmičarsku ulogu sporta. Amerikanci su radili istraživanje po kom je dolar za bazen ujedno tri dolara manje potrebna za zdravstvo. I rekreativni, i profesionalni sport moraju da dobiju određena sredstva, ali je potrebno doći do rešenja i toga šta je konkretno vrhunski sport i potom pronaći najbolji način da se situacija stabilizuje. Kad se to desi, onda mi više nećemo pričati na ovu temu. Ima nas koji imamo ideju, ali neophodno je da se složimo i radimo zajedno kako bi isplivao kvalitet.“
Koliko je to zapravo daleko?
„Meni to nije uopšte daleko. Mi ćemo po tim principima da radimo u Šapcu, a videćemo kroz tri, pet, osam godina ko će kakve igrače imati u bazi. Sredinu u kojoj se nalazim vidim kao izuzetno proaktivnu, dobro geografski pozicioniranu. Mislim da ovde ima sluha, i nije slučajno što je Šabac to što je sada i to što će tek biti. Ništa od toga nije slučajno.“
Vratimo se na spomenutu utakmicu protiv Italije. Šta vam, kad je se setite danas, prolazi kroz glavu dok gledate svoje igrače tokom utakmice ili treninga, ili kad pokušavate da pronađete dodatnu motivaciju? Šta ste možda naučili tada, a da vas još uvek prati kao ideja?
„Te utakmice se sećam kao nečega što su rešili najmlađi. Mirko Vičević, Igor Milanović i ja u svom delu. Stariji su bili tu, nosili, ali pečat su dali mlađi igrači. To i jeste neki pravac koji bi trebalo da slede svi – gurni mladog igrača u vatru, što pre. Što je govorio Vlaho Bata Orlić, mlad igrač nikada nije zaje**o. Ne samo u vaterpolu, već u bilo kom sportu, kad prepoznaš nekoga, spremiš ga…
Isplati se. Ja sam imao tu sreću da sam u Partizanu radio sa Orlićem, posle sa Nikolom Stamenićem… To je i problem, ja se svega sećam. Pitam igrača je l se seća nekog detalja sa utakmice, on kaže i da i ne, pa opet pitam „kako se bre ne sećaš, ja se sećam utakmica od pre 40 godina“. Ne baš svakog, ali najvažnijih detalja… Pa ne možeš da se baviš sportom ako ne znaš napamet svoju prošlu utakmicu. Eto, to fali. Moraš da budeš posvećen, moraš da pričaš o vaterpolu, da diskutuješ o vaterpolu sa starijima, da radiš na sebi, da gledaš snimke, gledaš druge, kradeš, da želiš da radiš na sebi. To fali.“
Današnje generacije imaju to maltene na „tacni“ preko Jutjuba, Instagrama, Tvitera i ostalih servisa na kojima je moguće videti detalje sa određene utakmice. Kako je to izgledalo tada, kad nije bilo tih opcija?
„Imali smo mi kasete, ali treneri su se snalazili kako su znali i umeli. Moram da odgovorim na to sa anegdotom. Jednom je na trening došao Bata Orlić i pitao nas da li znamo zašto su ruske balerine najbolje na svetu? Kad smo rekli da ne znamo, odgovorio je prosto – pa zato što treniraju osam sati dnevno. Ako hoćete da budete najbolji na svetu, treniraćete osam sati dnevno. Nije ti potreban ni snimak, niti bilo šta. Samo cepaj, spremaj se, uči, nauči sve, a ne da moliš Boga da te pita tri pitanja. Sistemski, ne kampanjski. Ti možeš na foru da dobiješ četvrtinu, možda i utakmicu, ali ne možeš na foru da osvojiš titulu.“
Koji je prvi korak kako bi srpski vaterpolo napravio pomak nabolje?
„Pa pre svega, dobra selekcija. Mada, ovakvu vrstu konsaltinga dobro naplaćujem (smeh). Šta je potrebno… Vidi, bavljenje ovim poslom je multidisciplinarno, i neophodna je pomoć stručnjaka raznih profila, što je potrebno sublimirati. Potrebno je prisustvo psihologa, nutricioniste, nekgoa ko će raditi oporavak. Danas svi znaju da treniraju jako, ali po meni je ključna stvar za dobar rezultat oporavak, pre svega zbog gustog rasporeda. Jednostavno, neophodno je ostati u dobroj formi, a zahtevno je i fizički i psihički izdržati sve to. Jedno takmičenje, drugo takmičenje, prvenstvo, kup, Evropa, reprezentacija… Recimo, 2022. su i Evropsko i Svetsko prvenstvo.
Kad pričam o tome, pričam uvek o vrhunskim igračima i vrhunskim rezultatima, a za to je potrebno da igrač doživi pet „špiceva“ tokom sezone. Tako da je tajna u tome kako dovesti igrača u takvu formu? Kako Novak Đoković uspeva da 250 dana bude u formi? Njega nema kod da zameni kad mu je loš dan, zbog toga su njegovi uspesi još grandiozniji. Pogotovo njega kog žele svi da pobede. Kako ostati u formi? On je promašao način, i u tome je tajna. Taj deo je onaj koji se naplaćuje. Tačnije, ne, zapravo, taj deo se ne naplaćuje jer taj deo nije na prodaju.“
Kada je dolazio na klupu Crvene zvezde, Robert Prosinečki je istakao da je jedna od stvari na kojima će insistirati, a koje nedostaju, takozvani „vic“. Gde se, pod uslovom da jeste, u vaterpolu izgubio taj „štos“ u igri, i koliko je teško „probuditi“ ga danas?
„Za to ‘više od igre’ je potrebno imati kvalitet. U jednom svom intervjuu Moka Slavnić je pričao o tome kako je igrao za reprezentaciju protiv Rusa, tadašnjeg Sovjetskog Saveza, kada je ekipu predvodio Aleksandar Gomelski. Tada je rekao da Rusi nisu mogli da snime Jugoslaviju kako igra jer ni oni sami nisu znali kako će igrati. Oni su radili na inspiraciju. To je majstorstvo.
Imaš sistem, ali nije svejedno ko će u njemu da igra. Igrač često bude prinuđen na improvizaciju, i to bude prevaga koja pravi razliku između vrhunskih vrhunskih, prosečnih vrhunskih ili dobrih vrhunskih igrača. To su oni koji imaju takozvani ‘faktor iks’, koji nose taj vic i umeju stvar da reše na sebi svojstven način. Ali, to je… Mora da se dovede u posebno psihičko stanje igrač želje, htenja, napetosti da bi uspeo da uradi to nešto. Takav nivo svesti htenja i želje… Tako sam ja doživljavao kao igrač, kad tako nešto uradiš a nisi planirao. I bude dobro.
E onda to počnu da imitiraju. Treneri mlađih kategorija neretko kažu da su naučili najviše od dece, jer deca dođu neopterećena, naučiš to dete osnovnim stvarima i ono onda izvede nešto što niko pre nije, i onda to postane model i to počnu da rade drugi. Ja to pričam i iskustva Nikole Stamenića, koji je rekao da je najviše naučio od igrača. Čovek koji je ostavio strahovit pečat u našem i svetskom vaterpolu. Prerano je se povukao, mogao je još mnogo da da, ali eto… Ima nas koji još pamtimo njegove reči i njegove stvari.“
Koliko je realno da u bliskoj budućnosti dođe do povratka te iskre?
„Vaterpolo je zahvaljujući pravilima sport koji favorizuje veštinu ispred ‘drvoseča’. Potrebno je da prođe generacija, dve, tri, pa da to uđe u krv, ako ne bude promena. Po mom mišljenju pravila su sada na najvećem nivou u istoriji jer favorizuju napadača, igra je tečnija i traži drugačiji profil igrača u odnosu na ono što je postojalo pre nekih pet godina. Igrači koji su tada bili vrhunski danas verovatno ne bi mogli da egistiraju, ili bar ne na tom nivou.“
Za kraj, da se nakratko osvrnemo i na Olimpijske igre. Kako komentarišete šanse Srbije u Tokiju?
„Nezahvalno je davati bilo kakvu prognozu, jasno je da imamo kvalitet, al ii veliku konkurenciju. Medalje su tri, zlatna je jedna, veliki broj reprezentacija konkuriše za nju, što iz Evrope, što van. Neće biti nimalo lako“, zaključio je Vasović.
Pratite nas i na društvenim mrežama: