0
Kako se bliže Olimpijske igre i počinju priče vezane za takozvani "drim tim", tako ljubitelji sporta u Srbiji počinju da ponavljaju mantru koja je toliko puta izgovorena da je zapravo postala opšteprihvaćeno uverenje - sportisti iz Sjedinjenih Američkih Država na Olimpijske igre odlaze dopingovani.
Na prvi pogled i ne iznenađuje takvo mišljenje, jer je gotovo nepojmljivo da su tamošnji sportisti (a imali smo prilike da vidimo selekciju SAD protiv Srbije u pripremnoj utakmici košarkaša u Abu Dabiju) toliko jači, bolji, brži i precizniji od konkurencije.
Kada se na to dodaju sve one suspenzije o kojima je brujala planeta (sprinteri Tajson Gej i Tim Montgomeri, sprinterke Merion Džons, Brajana Rolins-Meknil, bacač kugle Si Džej Hanter, inače bivši suprug Džonsove), praktično i ne iznenađuje takav stav prema tamošnjem sportu.
Još kad u kombinaciju uđe i to što tamošnje sportiste ne kontroliše Svetska antidoping agencija (WADA) već njihova, takoreći lokalna – USADA (Antidoping agencija Sjedinjenih Američkih Država), poput autoputa je otvorena putanja za kreiranje mišljenja prema kom je uspeh ove zemlje zapravo produkt sistematskog dopinga pre nego sportskog umeća, kada su u pitanju Olimpijske igre.
PROČITAJTE JOŠ...
No, da li zapravo u tome ima istine?
Kako je do Olimpijskih igara u Parizu ostalo još osam dana (otvaranje zakazano za 25. jul), pravi je trenutak da damo odgovor na gore postavljeno pitanje.
Ukoliko ste došli po kraći odgovor i ne zanima vas dodatno pojašnjenje (iliti sve popularnija opcija tl;dr (too long; didn’t read) – ne, sportisti iz SAD se ne dopinguju (bar ne na organizovanom nivou).
A ako vas zanima duže pojašnjenje zbog čega u američkom sportu doping ne da nije prihvaćen, već je jedno od najvećih zala tamošnjeg sporta, potrudićemo se da ga pružimo u narednim redovima kroz nekoliko faktora.
Prvi razlog krije se u zapravo u tri reči – nije im potreban.
Profesionalni sportisti u Sjedinjenim Državama do tog statusa dolaze prešavši nekoliko ozbiljnih koraka. Prvo u osnovnoj školi iskazuju talenat za određeni sport, nakon čega sledi odlazak u srednju školu, gde tim sportom počinju da se bave na nešto ozbiljnijem nivou. A da ni taj srednjoškolski sport nije na nivou šale pokazuje i to što kroz čitave SAD postoji oko 16.000 timova u ovom uzrastu, dok se srednjoškolskim sportom bavi godišnje oko osam miliona dečaka i devojčica, prema podacima NCSA, agencije za regrutovanje sportista iz srednje škole.
Kako u SAD postoji tek oko 200 timova u onim najpopularnijih sportovima, a mnogi od njih se nalaze u istim gradovima (primera radi, Njujork ima čak 11 franšiza na svojoj teritoriji, i jedan je od deset gradova sa bar po jednim timom u svakoj od profesionalnih liga u SAD), ostatak SAD i oni gradovi u kojima ne postoji profesionalni sportski tim „utehu“ traže u utakmicama srednjoškolaca i srednjoškolki, što dovodi i do ozbiljnih ulaganja u sam razvoj kvaliteta lokalnih programa, te ta deca od najranijeg uzrasta imaju mogućnost da napreduju na svaki mogući način.
Ako na to dodamo i koledže, gde nivo posvećenosti prema tim klubovima (što finansijske, što bilo koje druge) dolazi do nivoa religioznosti, postoje bukvalno svi preduslovi da talenat dece koja prolaze kroz te programe dođe do izražaja i preraste u kvalitet.
A NCAA, krovna organizacija koledž sporta, saopštila je u decembru 2022. godine da je oboren rekord jer je broj sportista na koledžima širom Sjedinjenih Američkih Država oborio sve rekorde – te godine ih je bilo 520.000.
Na koledžima stvari tek počinju da hvataju zalet, s obzirom na to da sportisti izlaze iz tinejdž doba, polako prestaju da budu talentovana deca već prerastaju u ozbiljne takmičare (u Parizu će, recimo, biti 57 aktivnih studenata).
I kako je sve to bitno?
U američkom sportu postoji nešto što se zove „kvoterbek efekat“, a što zapravo savršeno pokazuje put jednog pojedinca od najranijeg detinjstva do statusa profesionalca.
Uzmemo primer talentovanog košarkaša. Dečak ili devojčica iz nekog manjeg grada u SAD pokažu talenat, istaknu se na nivou osnovne škole, a na to se nadovežu odličnim partijama i u srednjoj školi. Već u završnim godinama srednje škole treninzi prelaze na viši nivo a za spremu nije zadužen jedan čovek već tim ljudi. Odlaskom na koledž situacija se, kako smo već naveli gore, menja na znatno ozbiljniju, te se prati bukvalno svaki korak i gde treneri pokušavaju da od sportiste izvuku maksimum koristeći tim stručnjaka da poboljša svako moguće polje u njegovoj i fizičkoj spremi i igri.
Na sve to nadovezuje se i rastuća popularnost, pa samim tim i pritisak postaje sve veći, javnost prati svaki pokret, te se margina za grešku smanjuje na minimum. Drugim rečima, kad neko dođe do situacije da koledž sport menja profesionalnim, već je stekao gotovo savršenu bazu kada je u pitanju tehnički i taktički razvoj jer – nije imao kud. Onog momenta kad u srednjoj školi postane zvezda, o njegovoj sudbini, bar kada je u pitanju sport, ne brine samo on i njegova porodica, već postane briga celog jednog grada u kom igra.
A kad je situacija takva i kad vam daju sve moguće opcije da uspete, među tih 520.000 studenata naći će se bar 1.000 onih koji će biti sposobni da ostvare vrhunske rezultate samo na osnovu kombinacije talenta, rada i stručne pomoći koju dobijaju tokom karijere. A u Parizu će se za medalje boriti 592 sportista iz SAD.
Drugi razlog je, zapravo, možda i bitniji. Jer, koliko god postojala ta „čistina“ u nameri da talentovana deca dobiju što je moguće veću podršku, na kraju dana se sve svodi na – novac.
A u sportu u SAD ga ima mnogo. Bezobrazno mnogo. Toliko da su pojedini stadioni plaćeni preko milijardu dolara, plate trenera i prvih zvezda se mere u desetinama miliona… Jednostavno, uticaj koji novac ima na sport u SAD je ogroman. Pogotovo ako rukovodstvo „ubode“ i napravi tim kadar da se bori za neke ozbiljnije rezultate. Sve to dovodi do ogromne zarade najviše od prodaje dresova…
I onda se postavlja pitanje – zbog čega bi vlasnik tima „težak“ nekoliko milijardi dolara zaradu prepustio nekome ko je do nje došao tako što je svojim igračima ubrizgavao stvari koje pomažu performanse?
Svesni da bi bilo kakva slična priča negativno uticala na publicitet, čelnici timova radije biraju (samovoljno ili pod pritiskom, nebitno) da put ka trofejima i pobedama grade na koliko-toliko čist način.
PROČITAJTE JOŠ...
U suprotnom, „za vratom“ bi im bili što mediji, što uticajni vlasnici protivničkih timova… Jednom rečju, izbio bi totalni cirkus.
Treći razlog je organizacija koja, sticajem okolnosti, mnogima predstavlja trn u oku – USADA.
Iako zvanično priznato od strane Svetske anditoping agencije, američko krilo borbe protiv upotrebe nedozvoljenih sredstava ljudima van teritorije SAD ne budi sigurnost već utisak da Amerikanci nešto kriju, te da odbijaju da se testiraju kako bi „progledali kroz prste Amerikancima u borbi za zlata“.
A da sa njom nema šalse pokazuju i slučajevi Lensa Armstronga, BALCO istraga te slučaj TI Džej Dilašoa.
Armstrong je u trenutku presude u avgustu 2012. godine bio po mnogima najveća zvezda američkog biciklizma i jedan od najvećih heroja tamošnjeg sporta zbog borbe sa kancerom. A onda je usledio šok i presuda nakon dvogodišnje istrage po kojoj je Armstrong bio „kolovođa najsofisticiranijeg, najprofesionalnijeg i najuspešnijeg doping programa koji je ikada viđen u sportu“, zbog čega je poneo titulu „najvećeg prevaranta u istoriji sporta„.
Tako je ostao bez sedam titula na Tur de Fransu i jedne olimpijske medalje.
Podjednako bolna za američki sport bila je BALCO istraga u okviru koje je istraživan sistematski doping u atletici, a zbog kog su bez najvećih rezultata u karijeri ostali, između ostalih, Merion Džons, Gej, Montgomeri – olimpijski šampioni, vlasnici brojnih rekorda…
A Dilašo je, nakon istrage USADA, ostao bez titule prvaka sveta jer je tokom borbe protiv Henrija Sehuda koristio nedozvoljena sredstva, zbog čega je bio suspendovan na dve godine.
Iako će priča o dopingu sportista iz SAD biti još dugo tema što medija, što navijača širom sveta, čini se da priče o njoj nemaju uporište u realnosti. Izolovanih slučajeva ima, naravno, i biće ih jer je nemoguće da ne bude propusta, ali se i na slučaju Merion Džons, u tom trenutku ljubimice čitave sportske javnosti u SAD, vidi da, bar kada je USADA u pitanju, povlašćenih nema – ona je zbog prevare čak i završila u zatvoru.
Stoga, nije teško zaključiti da Stef Kari svoje trojke sa devet metara ne ubacuje zbog injekcija ili tableta koje su mu „doturili kako bi mogao da pobedi“, već se iza svega krije zapravo ozbiljan rad na tom šutu u trajanju od preko tri decenije – uključujući i period kada je kao dečak šutirao na koš u svojoj kući.
I za kraj, da odgovorimo na pitanje iz naslova – da li Amere testiraju na doping?
Odgovor je – da. USADA je i nastala 2000. godine kako bi, kao nezavisno telo, testiralo sve one takmičare iz SAD koji se nadmeću na Olimpijskim igrama. A s obzirom na to da su njihovim istragama bez medalja ostajali Merion Džons, Lens Armstrong, Tim Montgomeri… Jasno je da povlašćenih za ovu organizaciju – nema.
BONUS VIDEO
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
