2
Vaterpolo reprezentacija Srbije osvojila je zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Parizu nakon što je u finalu dominantnom predstavom nadigrala velike rivale iz Hrvatske.
To je bilo treće zlato u nizu na najvećem takmičenju za naš vaterpolo čime je Srbija postala tek druga selekcija u istoriji koja je to uspela da uradi.
Rezultat je još impresivniji ako se uzme u obzir da od Tokija nismo uzeli ni jedno odličje na najvećim takmičenjima, a niko nas zbog toga nije svrstavao među favorite u Parizu. Rezultati i igre u grupnoj fazi samo su učvrstili to uverenje, ali je Srbija kada je bilo najpotrebnije pokazala klasu i na kraju ponovo postala šampion.
PROČITAJTE JOŠ
Trenutak je ovo velikog slavlja za srpski vaterpolo koji je prethodnih godina bio ozbiljno poljuljan, a ovi momci su još jednom pokazali o kakvim se asovima radi na najvećoj sceni. Dušan Mandić i Nikola Jakšić ušli su među najveće igrače ove igre ne samo kod nas, već i u istoriji.
Time su pokazali da je srpski vaterpolo i dalje u životu, ali u trenucima euforije i velikog slavlja nakon uspeha, postavlja se pitanje dokle će tako biti?
Mnogi će reći da ovo nije trenutka za pesimizam i mračenje, ali teško da postoji bolji momenat od najvećeg uspeha što osvajanje zlatne medalje na Olimpijskim igrama svako jeste.
Zlato u Parizu, nažalost teško da je posledica sistemskog rada, jer ničeg sličnog u srpskom vaterpolu nema već godinama.
Članovima muške vaterpolo reprezentacije Srbije pripala je premija u visini od 200.000 evra u dinarskoj protivvrednosti za osvojenu zlatnu medalju, a isti iznos dodeljen je i selektoru Urošu Stevanoviću.
Međutim to je nagrada koja je čekala svakog osvajača medalje u svim sportovima, dok je vaterpolo realnost u Srbiji potpuno drugačija.
Tako na primer u selekciji aktuelnog osvajača zlata imamo šestoricu igrača koji su prošli u jednoj fazi svoje karijere vaterpolo školu Paritzana i igrali za taj klub od kojih su Dušan Mandić i Nikola Jakšić bili glavni igrao i ove selekcije, dok je na primer u završnici Nikola Dedović bio jedan od najboljih strelaca.
Partizan je uz Pro Reko i Mladost najtrofejniji klub na svetu i iz te škole izašle su generacije vaterpolo legendi poput Igora Milanovića, Filipa Filipovića, Aleksandra Šoštara i mnogih drugih..
Do pre nekoliko meseci, međutim, Partizan nije imao gde da trenira jer je situacija sa bazenom na Banjici došla do toga da je bilo nemoguće raditi u hladnijem periodu u ledenoj vodi. Situacija se nešto popravila, ali je i dalje pitanje gde će i u kom pravcu klub dalje nastaviti, s obzirom da je u jednom trenutku morao da pusti i velik broj dece kojima nije mogao da obezbedi uslove za trening.
Nije dramatično bolja situacija ni u ostalim klubovima u Srbiji, a gotovo čitava priča se svela na Novi Beograd. Iako Radnilčki iz Kragujevca kojeg predvodi aktuelni selektor Srbije donekle uspeva da parira i u ovoj selekciji ima četvoricu igrača, u pitanju su reprezentativci koji su ponikli na drugom mestu, dok je Crvena zvezda dala samo rezervnog golmana.
Dakle, ako izuzmemo Radnički, čitava klupska vaterpolo scena svela se na Novi Beograd, projekat aktuelnog gradonačelnika Aleksandra Šapića. Legendarni vaterpolista i bahati političar odlučio je da stvori veštačku priču u klubu koju je započeo još iz vremena kada je bio predsednik opštine Novi Beograd.
Bez neke želje da svoje bogato vaterpolo iskustvo i svoje političke veze iskoristi u cilju razvoja sporta koji ga je učinio slavnim, Šapić je stvorio Frankenštajna sa ciljem da kroz tu priču zadovolji lične ambicijie. Već godinama se u klub sipaju, za vaterpolo standarde velike pare i dovode najveće domaće i strane zvezde ne bi li se osvojila Liga šampiona što mu još uvek ne polazi za rukom, dok u isto vreme velikan poput Partizana vodi bitku za goli život.
Da stvar bude gora, ne postoji naznaka razvijanja vaterpolo škole, već se dovode najveće zvezde i igrači u punoj snazi zarad kratkoročnih ciljeva, a nije mu pošlo za rukom da okupi ni najbolje što naš vaterpolo ima pa da bar kroz klub uigravamo repreznatciju.
Brojni su slučajevi legendi i igrača koji su posle boravka u novom Beogradu bežali glavom bez obzira. Najeklatantniji primer upravo je slučaj Dušana Mandića koji je u jednom trenutku bio taoc Novog Beograda koji ga je suspendovao, zabranio mu dolazak na treninge i nije mu dozvoljavo da napusti klub.
Pričao je o tome i Igro Milanović koji je kao trener prošao torturu, ucenjivan je Nikola Jakšić, a mnogi drugi slučajevi gurnuti su pod tepih.
Sve to je dovelo u pitanje budućnost ovog sporta u Srbiji. Igre u Los Anđelesu jesu tek za četiri godine, ali ciklus kreće upravo sada. Aleksandar Šapić i dalje je najmoćnija figura srpskog vaterpola, a to nisu dobre vesti. Već je pokazao da ne mari ni za koga osim za svoje interese, a strategija razvoja ne postoji. Ako se nešto ne promeni, ovo zlato bi lako moglo da bude labudova pesma naše vaterpola.
BONUS VIDEO
