1
Kombinacija talenta i vanserijske borbenosti.
Srbija je postala šampion Evrope u konkurenciji do 18 godina sa jednom od najtaletnovanijih generacija u poslednjih 10 godina.
Dečaci koji su na sebe skrenuli pažnju kroz partije za svoje klubove, sada su i na reprezentativnom nivou pokazali zavidan kvalitet.
Iako je dug put od zlata u mlađim kategorijama do uspešne seniorske karijere što možda najbolje pokazuje slučaj prethodne generacije Srbije koja je bila prvak u ovom uzrastu i iz koje je jedino Filip Petrušev napravio ozbiljniji iskorak, a šansu za to ima Balša Koprivica, čini se da je ovde nešto drugačiji slučaj.
Nekoliko mladića već sada ima priliku da zaigra ozbiljne seniorske minute, a zrelost i raznovrsnost u igri uz sjajan odnos garantuje da će bar neko od njih napraviti ozbiljnu karijeru.
Nikola Topić bi mogao da postane prvi ozbiljan plejmejker nakon mnogo godina posta jer smo na toj poziciji poslednje veliko ime lansirali u vidu Vasilija Micića, a pre njega Miloša Teodosića.
I Andrej Mušicki ima solidan potencijal za dobru seniorsku karijeru, dok je o dometu Filipa Jovića već sada u priči NBA. Mitar Bošnjaković je još od ranije krenuo put Real Madrida, a tu je i Bogoljub Marković, momak koji pokazuje fajterski mentalitet kakav nismo videli od Novice Veličkovića.
Da nije u pitanju samo dobar stav, već i raskošan talenat, pokazuje već neko vreme kroz igre u Megi i reprezentaciji.
Godidanama provejava stav i osećaj da nam iz mlađih kategorija dolaze talentovani, ali svileni igrači koji radije biraju da pune statistike i igraju lagodnu košarku nego da se krvavo bore za svoje mesto pod suncem.
Slučaj Bogoljuba Markovića se bar na prvu loptu čini drugačijim.
Uvek u senci bar jednog na papiru većeg talenta od njega, Markoviću je to bila motivacija da se bori i radi na svojoj igri.
Visinom od 213 većsada ima materijala za ozbiljnu košarku, a talentom mogućnost da igra raznovrsnu napadačku igru i unutra i spolja uz sjajan osećaj za skok i blokadu u odbrani.
Ono što ga razlikuje od drugih je spremnost da uprlja ruke, pobije se za svaku loptu, uđe u meso i odrađuje teške zadatke u defanzivi. Kada ne dobija loptu, bori se za nju na ofanzivnom skoku često primajući udarce u borbi za poziciju i ne kuka jer mu statistika ne izgleda reprezentativno.
Tako je u finalu protiv Španije stao na crtu Adaju Mari, najdominantnijem visokom igraču na turniru i meč posvetio odbrani kako bi ga zaustavio i usporio. Morao je Mara da pogine da bi za njegove standarde postigao skromnih 12 poena, dok je Marković ostao na dva poena, ne razmišljajući previše o napadačkoj igri.
Iako je naturniru uz Nikolu Topića bio glavni strelac, a to je dobilo na značaju povredom Filipa Jovića, Marković se u finalu fokusirao na Maru.
„Kada se vidi da nešto ne može, ne treba forsirati, moj fokus je bio na odbrani, da dam ekipi, trener je rotirao igrače sjajno, dobili smo ih dvocifrenom razlikom. Pokušao sam da uradim sve što je u mojom moći da čuvam Maru, da mu uđem u ‘meso’, da mu ne dajem da asistira, doprineo sam, statistički se možda ne vidi, ali ekipi, atmosferi, stvarno sam dao sve“.
Svojim pristupom i izjavom u mnogome je podsetio na Novicu Veličkovića koji nije uvek briljirao, ali je uvek imao ratnički stav na terenu.
To mu je omogućilo da napravi ozbiljniju karijeru i da postane miljenik navijača.
Marković je svoj raskošni talenat pokazao i u dresu Mege na zasvršnom turniru Evrolige, ali je sa reprezentacijom pokazao i da ima mentalitet ratnika.
Napadaće, tražiće koš više, ali će se pobiti za svaku loptu i ući u klinč sa svakim protivnikom.
A to je osnova za velike igrače, čak i kada nema talenta kao u njegovom slučaju i sa nestrpljenjem čekamo njegove mečeve u godinama koje slede.
BONUS VIDEO Teško da ćete videti lošije slobodno bacanje od ovog
