0
Osam dugih godina smo čekali da svoje košarkaše opet vidimo na Olimpijskim igrama.
Možda deluje sitno to što je preskočen „samo“ jedan olimpijski turnir, ali je mnogo iz ugla svakoga od nas kad pogledamo u ogledalu gde smo sada, a gde smo bili pre osam godina.
Neko od nas je bio početnik u poslu, neko je bio u školi, a danas je oženjen čovek sa decom, neko je bio „ruki“, a sada je sportski šampion, a neko je bogami bio i ostao luzer.
PROČITAJTE JOŠ
To je na košarkaškom terenu Džoel Embid, uz kog bi lako uvek mogao da ostane epitet – strašan košarkaš i očajan u porazu. Ili onaj koji će i na basketu ispred zgrade da izabere najbolje koje vidi da bi pobedio, iako i sam zna da igra. Strašan je dok se ne dođe do plej-ofa u NBA ligi, a očajan u porazu kad god u doigravanju zagusti.
Videli smo to i ove sezone u kojoj je Filadelfija Seventisiksers ispala u prvoj rundi plej-ofa od Njujork Niksa u šest utakmica.
Bilo bi i u pet da Tajris Meksi nije za pola minuta ubacio neke nestvarne šuteve i naređao sedam poena za koje ga je dobri bog lično pomilovao.
Nema druge. Onako pogoditi trojku uz faul, pa onda još jednu sa desetak metara bez ikakvih problema… Neverovatno.
Embid je u tom meču imao tripl-dabl (19, 16, 10), ali i devet izgubljenih lopti (trebalo da ima deset) i jedva 37 posto šuta iz igre.
Nije se pojavio u tom trenutku u najvažnijoj utakmici sezone u kojoj je neko drugi morao da ga prevede preko praga do pobede.
Meksi je završio to veče sa 46 poena i bio meč viner za Filadelfiju koju su Niksi i sa povređenim Džulijusom Rendlom, arhivirali na krilima Džejlena Bransona. Ako je pokojni Pele pričao da uspeh nije slučajnost, onda teško može da bude slučajno što je Fila gubila serije u sedam utakmica triput u poslednjih pet godina – od Reptorsa, Hoksa i Seltiksa.
Embidu je stoga i sada ostalo da se okrene letu za koje je odabrao da igra Olimpijske igre sa timom Sjedinjenih Američkih Država.
Lani se mnogo pričalo o tome kako bi trebalo da zaigra za Francusku, kulturološki i istorijski iz više razloga, ne baš, i ne uvek dobrih, bližoj njegovom rodnom Kamerunu.
Naslutio sam još tada da nešto nije u redu kada mi je Vensan Kole, selektor Francuske, dok smo sedeli i razgovarali posle njegovog časa košarke u Beogradu rekao da „ne zna za Embida i kakvu će odluku doneti i da ćemo videti kad dođe vreme“. Kao da je već znao šta će se desiti.
Vreme je došlo i kad se sada vraća film unazad – da li je neko i za trenutak pomislio da će Embid izabrati Francusku, kad je lakše da treći pik sa drafta 2014. godine izabere laganiji put do medalje?
Ne. Bar ne na osnovu svega onoga što smo videli prethodnih godina. Tokom tih godina, dok je Embid ponavljao kako je Filadelfija „Proces“ pola u šali, potom u zbilji, taj proces na putu ka šampionskom prstenu je iznova doživljavao neuspeh.
Klub je menjao praktično sve – pomoćno osoblje u ekipi, zvezde, trenere i jedino nije menjao Embida.
Prva violina tima je uglavnom tokom regularnog dela sezone i bila dominantna sila na terenu, mada bi ga neki u Americi zvali i „free throw merchant“, kao onaj kog čašćavaju sa previše slobodnih bacanja.
Od njih poprilično zavisi i 30+ poena koje Džoel ubacuje svake večeri dok se odbrane ne stegnu, ili se ne jave povrede.
Onda kad se to desi, Filadelfija ne može da dogura ni do finala svoje konferencije, a ne do borbe za trofej Lerija O’Brajena.
I može li to da bude slučajnost? Vudi Alen bi rekao da ne može kad kaže da se 80 posto uspeha zasniva na tome da se „pojaviš kada treba i gde treba“.
Embid to ne radi. Pojavljuje se on i te kako, zatrpava koševe sa po 40, 50 i 70 poena u okolnostima koje mu odgovaraju (na primer kad igra kod kuće i gostovanja nekim ekipama izbegava godinama), ali način na koji je osvojio jedino MVP priznanje iskukavši ga, i način na koji po potrebi baca saigrače pod autobus, graniči se sa degutantnim.
To je uradio prošli put kada je rekao da njemu i Džejmsu Hardenu treba bolja podrška da bi se napravio bolji rezultat u plej-ofu.
Istovremeno se sam pojavi u četvrtoj, petoj i šestoj utakmici ove godine i ubaci 1, 2 i 6 poena u poslednjoj četvrtini spomenutih mečeva.
Već smo pisali o tome koliko sve to nisu liderske osobine i koliko je Filadelfija zbog toga propatila kao ekipa koja se jedno vreme raspadala u regularnom delu sezone, da bi postala družina koja redovno zaigra plej-of, ali se onda raspadne.
Sa „Drim timom“ na Olimpijskim igrama teško da će se nešto slično desiti. Amerikanci na olimpijskim turnirima uvek imaju toliko moćan tim da je iznenađenje i kada dožive poraz, a ne kad ostanu bez zlata.
Bez toga gotovo niko ne može da ih ostavi već 32 godine. Od 1992. i originalnog Drim tima, Amerikanci su samo jednom na osam Olimpijskih igara ostali bez zlata i to u Atini, pre punih 20 godina. Dvaput su u finalu pobeđivali i Srbiju (u Atlanti i Riju), dvaput Španiju i jedino je Argentina u Atini prekinula njihov niz.
Praktično su se iživljavali nad svima i uz Embidov dosadašnji mršav konto osvojenog bilo čega i karakter koji je pokazivao na terenu za ekipu – da li je iko zaista očekivao da će zaigrati za slabije, za Francusku?
Nema veze što Francuska ima jednog Viktora Vembanjamu, dečka fenomena, što ima i Džoelovog saigrača iz File, Nikolu Batuma, koji je takođe znao da bude dragocen ove sezone.
Amerikanci će ipak imati Lebrona, Durenta, Edvardsa, Karija, Dejvisa i da ne nabrajamo dalje.
Dakle medalja ja garantovana, a koliko će za nju Ameri biti zagrejani, videćemo već od prvog dana jer se u svom prvom meču sastaju sa Srbijom 28. jula u grupi C.
Uz dosadašnje najave da bi za naš tim trebalo da igra Nikola Jokić, kao i uz to da bi jedan od lidera trebalo da bude Bogdan Bogdanović, ne bi trebalo očekivati ništa manje od spektakla, samo što lako može da se desi da to ne bude zbog Džoela Embida.
Nije za džabe Muhamed Ali rekao da onaj ko nije dovoljno hrabar da rizikuje neće pronaći put do uspeha, a izbor američkog tima iz ugla jednog stranca jeste otprilike 0 posto rizika pred put u Pariz.
BONUS VIDEO Svetislav Pešić o Nikoli Jokiću
