0
Ne možete vi da budete toliki stručnjak koliko sudbina može da vam se igra sa živcima kad god ispraćamo reprezentaciju na neko veliko takmičenje.
Evo u četvrtak je šaljemo u Kinu na još dve prijateljske utakmice pre nego što krene Svetsko prvenstvo i slušamo kako selektor Svetislav Pešić kaže da „nije bilo baš sve tako dobro kao što je izgledalo“.
PROČITAJTE JOŠ:
„Nismo mi tako dobri koliko izgleda, a nisu oni (Portoriko) toliko slabi. Imali su vrlo težak put, menjanje vremenske zone, to i nas čeka. To su sve objektivne okolnosti, ali ne treba umanjiti našu igru, bila je na dobrom nivou. Ispunili smo zadatke koje smo tražili, i u odbrani i u napadu“, rekao je selektor košarkaša naše zemlje posle razbijanja Portorikanaca 110:75.
Da ne padamo u euforije, dovoljno je da pogledamo klipove od pre godinu, godinu i po dana i kako smo se teškom mukom dogegali do Mundobasketa. A kad smo to praktično završili onim teškim trijumfima prošlog leta, odmah smo uzleteli i rekli – to je to, uzimamo medalju na Evropskom prvenstvu!
I kad je lani igrao Nikola Jokić na Evrobasketu to nije bila garancija za odličje jer se pojavio „neki“ Marko Spisu i uništio nas trojkama u osmini finala. Ne da nismo uzeli medalju, nego joj nismo ni primirisali. Sudbina, ili nazovite je kako hoćete, imala je drugačiji plan.
Ovaj naš joj se očito nije svideo, pa je rešila da nas ukanali, žargonski rečeno. I uspela je. Nisam nešto sujeveran, ali imam utisak: bolje da smo ćutali nego što smo bili toliko glasni, mada drugačije ni ne znamo.
Kad god smo ćutali i držali palčeve iza leđa, bilo je bolje. Kad god smo bili bučni, ispadalo je da smo bučni bez pokrića.
Može štošta da se kaže zbog čega je to baš tako i da s mnogo buke dolazi i veliki pritisak i tako dalje, ali činjenica je da smo jednom u poslednjih desetak godina ispratili igrače negde s velikim očekivanjima i da su se vratili tako što su ih ispunili.
Pogađate, to je bilo u Riju. A setite se šta se dešavalo dve godine ranije. Ili ako hoćemo da idemo još malo unazad, pogledajmo šta se dešavalo kad je Duda Ivković preuzeo reprezentaciju, pa otišao na Evrobasket 2009.
Poveo klince, mlad tim, nula očekivanja, ja tada pod Ostrogom malo slušam na radiju, malo jurim kako da gledam prenos dok komentator viče „Teodosiiiiiić“ iz sveg glasa. Ma ludilo… Više sam se molio za košarkaše, nego za zdravlje svojih najbližih.
Ko je tada realno očekivao nešto veliko, a dobili smo srebro. Slično je bilo i u Madridu 2014. Igrači otišli bez neke veće presije, a vratili se sa srebrom oko vrata i pored svih onih priča o sukobu Aleksandra Đorđevića i Vladimira Micova na pripremama.
Setimo se za trenutak koliko je malo bilo potrebno pre devet godina kad je bio onaj čuveni tajm-aut gde je Miloš Teodosić urlao na saigrače, a igra Srbije bila očajna u grupi.
Makar nama sa strane delovalo je da je taj trenutak promenio sve i da je jedna varnica pravog vođe bila dovoljna da zapali požar koji je goreo negde do 15:7 u finalu protiv Amerikanaca.
Amerikanci posle tog prvenstva, osim na Olimpijskim igrama u Riju, nisu slali svoje zvezde „A“ kategorije. Makar ne da većina njih čini postavu i ne šalju ih ni ove godine.
Problem, a možda i skriveni blagoslov je što neke od najvećih zvezda u srpskom timu ne idu sada. Na Evrobasketu 2015. smo imali breme očekivanja i Litvanci su nas prebili u polufinalu.
Evrobasket 2017? Opet slabiji tim otišao i bum – srebro. Imao je Sale Đorđević šansu da bar tu protiv Slovenije uzme zlato, ali je Goran Dragić u prvom poluvremenu bio raspoložen kao nekad Dražen Petrović, pa mu mlađani Luka Dončić nije ni bio potreban kao podrška.
Dovoljno je da slovenačka inkarnacija Spisua, Klemen Prepelič, tada počne da pogađa sve živo. Opet, medalja je medalja, mada tim nije bio najjači mogući.
Imao je srca i to je sve što se računalo. Takvo srce smo mogli da vidimo kod klinaca koji su pre koju nedelju osvojili zlato u konkurenciji do 18 godina u Nišu.
Pričali su stručnjaci tu po Čairu da je Španija bolji tim, da ima opasne pojedince, ali Nikolu Topića, Bogoljuba Markovića, Andreja Mušickog i saigrače to nije zanimalo.
Oni su imali svoj zacrtan cilj i ćuteći su došli do njega, na kraju ubedljivo. Zato je i kod seniora možda dobro to što nismo gotovo ništa videli od njih osim ovog meča sa Portorikom (uživo) u ovim pripremama.
Protiv Portorika su demonstrirali silu, sa Kinom i Brazilom neka bude neizvesno kao opomena, pa onda na Mundobasketu neka bude ono pravo. Znamo da znaju, samo treba da nam dokažu i da posle šest godina vrate na balkon ispred Skupštine novu medalju, uželeli smo se.
BONUS VIDEO: Ispraćaj košarkaša na svetsko prvenstvo
