0
Kad god bih se probudio na Filipinima, odmah bih se hvatao za telefon, da vidim šta je Novak uradio, dobro, i da se javim mojoj Marini.
Kako izgleda pratiti Novaka Đokovića sa jednog na drugi kraj planete? Ali bukvalno, jer su se tokom skoro 20 dana paralelno održavali US Open i Mundobasket, plus svi prateći događaji, a bilo ih je.
Tokom boravka u Manili na Svetskom prvenstvu u košarci, pratio sam, normalno, i šta radi Novak Đoković na US Openu. Kako propustiti najvećeg, kako propusitit kako opet „šamara“ sve redom i popravlja rekord po broju grend slem titula.
Dobra stvar za računanje vremena je 12 sati razlike. Kad je kod nas bilo podne, tamo je bila ponoć, i bar je bilo iole lako za orjentaciju. Loša stvar je što kad god je Nole igrao, ili smo spavali, ili smo mi bili negde napolju u potrazi za pričama za pamćenje.
PROČITAJTE JOŠ...
Ne mogu ni da zamislim lavove u Beogradu, pošto je Nova.rs radila u tri smene neprekidno. Kad ih ja ne bombardujem porukama, tekstovima, fotkama i videima, to je činio kolega Miodrag Dimitrijević (u narodu poznatiji kao Sobinac) iz Njujorka sa lica mesta. Momci, svaka čast, i vi ste šampioni, a bilo je i reakcija „ubio si nas, brate“.
Što bi rekao Boža Maljković u Nova.rs serijalu „100 godina košarke u Srbiji“, citirajući fudbalskog kolegu Lobanovskog, ako sportistu ništa ne boli – ili je mrtav, ili je lud.
Kad god bismo se kolega i cimer Petar i ja probudili na Filipinima, prva pitanja su bila „šta je uradio Noksa, je l’ dobio“ i „koliko je sati“? Da znamo da l’ imamo vremena da u sobi pogledamo hajlajtse Đokovića i protiv koga god je igrao, ili trčimo u pres centar „Arenete“ ili „MOA arene“, pa odande ispratimo kako je protekao dan/noć u Njujorku.
„Au, dobio Medvedev Alkaraza, i to ga odrao“, bio mi je prvi komentar kada sam otvorio oči, što je značilo da ćemo u finalu u Njujorku imati srpsko-ruski derbi.
Tako sam čak i finale gotovo celo prespavao. Počelo je u četiri ujutru po filipinskom vremenu, uhvatio sam početak, borio se sa snom, posustao… Morao sam da ustanem oko osam-devet ujutru kako bih poslao neke pozdravne tekstove iz Manile i spakovao se za let za Beograd.
Čim sam otvorio oči, odmah sam se uhvatio za telefon (česta pojava inače) i čekalo me je nekoliko lepih notifikacija, najvažnija – Đoković je osvojio US Open! Usledile su reakcije, grljenje sa ćerkom Tarom, posveta Kobiju Brajantu, taj čuveni „Mamba mentaliti“ koji je srpskog šampiona vodio do najvećeg trofeja broj 24, što je bio broj pokojnog košarkaškog velikana.
Ko mu je uradio tu majicu, ko je to slikao Lebrona i Jokića, da li to Nole planira da igra do 2028. godine, nepoznata priča o odlasku u crkvu uoči čuvenog finala Mundobasketa 2002. u Indijanapolisu… I još mnogo ovakvih i sličnih priča karakterističnih za Sobinca obogatile su moje manilske dane i naterale me da posvetim slobodne minute (ređe sate) nečemu što nije košarka.
Usput bih gledao i šta rade naši po Njujorku, da li se provode bar malo, kad ono samo – muzeji. Obilasci, upoznavanje sa gradom koji nikad ne spava, kako kaže. Kod nas – sušta suprotnost. OK, upoznali smo čari Manile i njeno pravo lice u favelama, ili kada smo se uverili da se kupaju u bari od kiše, saznali kako žive u razgovoru sa lokalcima i još mnogo toga. Istina, upoznali smo i noćni život Manile (pamtiće se H%J bar) tokom kojeg su odjekivali srpski hitovi od Slavije do Vukovog spomenika, na šta su u Njujorku bili pomalo ljubomorni.
Radila je često veza na relaciji Manila – Njujork, pored obaveznog peckanja i prozivki ko manje radi i kome je lakše, i ko je kome sve u životu završio, riternirali smo jedan drugom pitanja i korisne informacije.
„Lepo smo vam servirali odgovor oko Dritana Abazovića, red je da nam se odužite“, kaže mi Miodrag jedno jutro, pošto je Novak odgovorio na inicijativu premijera Crne Gore Dritana Abazovića oko toga da li će postati počasni građanin.
Koliko je Novak veliki zaista je suvišno pisati i sve je teže i nepotrebnije opisivati. Poslednji put smo mogli da se uverimo u utorak na čuvenom balkonu u Beogradu kada su ga emocije potpuno slomile, a reči koje je uputio Boriši Simaniću, košarkašima, basketašima, i celoj naciji, još dugo će odzvanjati.
Nešto slično činio je i tokom US Opena. Iako je bio fokusiran na svoje pisanje istorije i osvajanje 24. grend slema, pratio je i košarkaše na Mundobasketu, uz reči podrške, posebno Boriši Simaniću, heroju svih, koji je ostao bez bubrega igrajući za reprezentaciju.
„Hvala i Noletu, ali i svima koji nas prate i podržavaju, znači nam to i nadamo se da ćemo sve obradovati. Ne samo Novaka, jer prošlo leto nije bilo onako kako smo želeli“, rekao nam je Nilola Milutinov pred polufinale Svetskog prvenstva.
I uspeli su – i te kako su obradovali i Novaka i navciju, ne samo srebrom i izborenim Olimpijskim igrama, već načinom na koji su igrali i borili se u dresu nacionalnog tima. Zato što su svima pokazali šta znači i kako izgleda tim, prava ekipa koju krasi zajedništvo kakvo retko viđamo.
Zato mislim da smo mogli dosta da naučimo od njih, i verujem da smo i mi na Nova.rs bili pravi tim.
BONUS VIDEO
