3
Moraće da se skupe redovi.
Velika je euforija vladala uoči ovog leta kada je reprezentacija Srbije u košarci u pitanju, ali je depresija i razočarenje preuzelo primat kada je selektor Svetislav Pešić objavio spisak bez najoljih igrača Srbije.
Navijači su se nadali Nikoli Jokiću, Vasiliju Miciću, Nikoli Kaliniću, ali niko od od njih neće ići na Mundobasket i borbu za zlato.
PROČITAJTE JOŠ
Na to su se nadovezali i problemi sa povredama zbog kojeg neće biti Alekseja Pokuševskog, Vladimira Lučića a pod znakom pitanja je i Ognjen Jaramaz, pa sastav selekcije sve više kroje povrede i otkazi.
Zbog toga je Srbija od jednog kandidata za zlato pala tek u širi krug favorita za medalje, ali je optimizma i poverenja u ovaj tim sve manje.
Mnogi sumnjaju i u slektora Svetislava Pešia kojeg svi vide kao glavnog krivca za neuspeh na Evropskom prvenstvu, ali bi to moglo da skine značajno teret sa kompletnog tima.
Čitava situacija pomalo podseća na 2009. godinu koja je bila prekretnica za povratak Srbije u borbe za medalje.
„Orlovi“ su na prvenstvo u Poljsku došli posle godina loših rezultata i spoznaje da je poslednja medalja osvojena u Indijanopolisu 2002. godine.
Potom je usledio sušan period i očajni rezultati, kao i propuštanje velikih takmičenja poput Olimpijskih igara u Pekingu.
Na selektorsku klupu se vratio Dušan Ivković, ali u tom trenutku u svojim redovima nije imao mega zvezde već igrače koji su nagoveštavali velike karijere.
Najozbiljnije ime u tom momentu je bio Nenad Krstić koji je imao NBA iskustvo, dok su ozbiljnije karijere tek počeli da grade Miloš Teodosić, Novica Veličković Uroš Tripković, Kosta Perović, Milan Mačvan…
U pitanju su mahom bili igrači dokazani pre svega u Partizanu koji su tek zaigrali u inostranstvu ili su tog leta poput Tepića, Tripkovića i Velikovića tek potpisali ugovore po prvi put u karijeri van Srbije.
Zato niko nije imao velika očekivanja, ali je Srbija tada dobila nekoliko igrača koji su postali osovina selekcije koja je krenula da osvaja medalje, pre svega u liku Miloša Taodosića, a Ivković je na tom turniru pokazao da svako može da bude bitan šraf i da je najbolji tim onaj koji je u stanju da međusobno dobro funkcioniše a ne skup sjajnih pojedinaca.
Tako smo došli do toga da u svakom meču iskoči neko drugi, pa je na primer u četvrtfinalu protiv Rusije briljirao Kosta Perović iako nije bio startni centar, a turnir života u dresu Srbije imao je Novica Veličković koji je opravdao ulogu zvezde u usponu Evrolige.
Svoje zadatke sjajno su odrađivali i Stefan Marković, Ivan Paunić kao i Bojan Popović, a Srbija je na kraju stigla do srebrne medalje i samo je moćna Španija predvođena braćom Gasol, Garbahosom, Navarom i drugima bila nepremostiva prepreka.
Srbija je i sada u donekle sličnoj situaciji, bez velikog broja vanserijskih igrača.
Razlika je što sada ima jednog Bogdana Bogdanovića kao lidera, uz nekoliko ozbiljnih igrača poput Nikole Milutinova i Marka Gudurića u prvom planu, ali je i razlika što za razliku od tog turnira sada dominira osećanje gorčine jer smo ovoga puta znali da na papiru možemo da napravimo moćan tim.
Ipak, sada je na selektoru Pešiću da narativ promeni i odvede ga u nekom drugom smeru. Srbija ima sjajan žreb i najzvučniji protivnik do četvrtfinala je selekcija Italije koja uprkos činjenici da nam tradicionalno ne leži, nije po kvalitetu bolja od ovog tima, a ako se opravda taj kvalitet i u četvrtfinalu bi mogli da imamo prolaznog rivala i to je već ulazak u borbu za medalje.
Sada treba posložiti kockice i učiniti da svaki igrač bude faktor, makar samo i u jednom meču, a kvaliteta uprkos otkazima ima.
U pomenutom Bogdanovića, Srbija ima istinskog lidera i igrača za završnice, dok bi Milutinov konačno mogao da dobije glavnu ulogu u reketu i pokaže zašto ga smatraju jednim od najboljih centara u Evropi godinama unazad.
Gudurić ima dobru sezonu u Fenerbahčeu, a Nemanja Nedović bi mogao da bude opasan iz drugog plana kada nema ulogu nosioca, već samo igrača koji treba da bude skorer.
Prevagu će ipak doneti igrači iz takozvanog drugog plana. Srbija u Nikoli Joviću ima ozbiljan potencijal za budućnost, a slična je situacija i sa Alenom Smailagićem i Filipom Pretušvim koji su imali sjajne sekvence u Evroligi u redovima večitih. Oni bi mogli kombinacijom raznovrsnih veština za visoke igrače da budu ozbiljan adut Srbije, dok bi ostatak mogoa da se uklopi u idealne igrače zadatka.
Tu su pre svega Aleksa Avramović koji je nakon povrede imao sjajne partije u Partizanu, kao i Ognjen Jaramaz i Dušan Ristić koji narodski rečeno ne idu dalje od svojih opanaka i rade uglavnom stvari u kojima su dobri. Ognjen Dobrić, Dejan Davidovac, Stefan Jović su već dovoljno iskusni igrači i ko god da se nađe na spisku može da bude faktor čak i u nekoj manjoj ulozi.
Ova ekipa možda nema vanserijski talenat poput na primer Kanade, ali je dobra kombinacija mladih i iskusnih igrača, i ukoliko Svetislav Pešić uspe da poput Dude Ivkovića te 2009. godine sve kockice stavi na pravo mesto, Srbija mogla da se raduje novoj medalji, ma koja ona bila.
BONUS VIDEO Nikola Jokić o Darku Rajakoviću
