S prvim hvatanjem košarkaške lopte kod svakog klinca u Srbiji rađaju se dva sna - da obuče dres sa nacionalnim grbom i zaigra u NBA. Vladimir Micov je sanjao samo prvi.
autor: Đorđe Matić
I delimično ga je ostvario. Bio je član kadetske reprezentacije tadašnje SR Jugoslavije koja je pokorila Evropu 2001. godine, da bi četiri leta kasnije sa svojom generacijom osvojio bronzanu medalju na kontinentalnom šampionatu za igrače do 20 godina.
Nikada, međutim, na velikom takmičenju nije slušao himnu „Bože pravde“, iako je 2014. bio u užem krugu kandidata za seniorsku reprezentaciju, kao već viđen putnik na Svetski kup u Španiji, odakle se Srbija vratila sa srebrom. Sa spiska ga je obrisao jedan momenat na prijateljskoj utakmici protiv Novog Zelanda u Beogradu. Ali, nije obrisao dečački san godinama jednog od najpouzdanijih igrača u kompletnoj Evroligi.
„Taj san nije samo moj, već svakog klinca, pa bih lagao ako bih rekao da i sada u meni ne tinja želja da zaigram za reprezentaciju u kojoj nisam bio u najboljim i najproduktivnijim godinama karijere. Ali, treba biti realan, u aprilu punim 35 godina, iako igre na terenu to ne pokazuju“, ulazi Micov za nova.rs u svojevrstan vremeplov od najturbulentnijeg leta koje je odredilo njegov reprezentativni status u selektorskoj eri Aleksandra Đorđevića.
Taj momenat kada mu je Đorđević pokazao put u svlačionicu bio je njihov poslednji kontakt.
„Nikad nisam imao priliku da pričam sa Saletom. Nismo se sretali, niti pozdravili. Ali mirno spavam. Da se ne vraćamo na ono šta je bilo pre skoro šest godina“, usmerava Vlada razgovor na „drugu stranu terena“.
Već treću sezonu nosi dres milanske Olimpije. Od letos ponovo sarađuje sa Etoreom Mesinom koji je poslednjih pet godina bio asistent Gregu Popoviću u San Antoniju, što se da primetiti u radu italijanskog stručnjaka.
„Mesina je umalo pao u nesvest zbog Kobija“
Tragedija Kobija Brajanta rasplakala je ceo sportski svet, posebno ljude s kojima je NBA legenda sarađivala, a jedan od njih je i Etore Mesina, konsultant u Lejkersima u sezoni 2011-2012.
„Mnogo tužno. Nas je vest zadesila posle meča u Trstu u koji smo stigli sa gostovanja iz Tel Aviva i čekali da poletimo za Milano. Amerikanci su prvi saznali preko intereneta. Kada je Etore čuo umalo nije pao u nesvest“.
„Izlišno je napominjati o kakvom treneru se radi. Odličnom. Letos smo se podsetili perioda u CSKA. Amerika je baš uticala da promeni neka shvatanja. Ali i dalje je ona ista osoba sa nervozom pred meč, koja želi da se dobiji svaki. I dalje voli da forsira sistem, ali sada više dozvoljava šuteve i individualne kreacije. Veća promena je primetna van terena. Mnogo više obraća pažnju na slobodan dan i oporavak, a nama starijima nekad dodeli i ekstra dan pauze. Dobio je široki spektar slobode odlučivanja u klubu i nadam se da ćemo s njim konačno uraditi nešto, a to je domaća tripleta i da se, za početak, učvrstimo u pet-šest klubova Evrolige“.
Sve te ciljeve nije lako ostvariti, jer se povećala Evroliga, ali i italijanski šampionat.
„Sa porastom na 18 ekipa, četiri su utakmice više u regularnom delu sezone Evrolige, a slično je i u Seriji A. Olakšavajuća okolnost je što imamo čarter, pa nam je lakše, čime ne mogu da se pohvale mnogi dobri timovi. Evroliga je mnogo ujednačenija. Biće zaista zanimljiv drugi deo sezone“.
Bar za sada, u eliti se izdvojio Anadolu Efes, vicešampion Evrope.
„Iskreno bilo bi mi drago da naprave čudo. Igraju još bolje nego prošle sezone. Želeo bih da uzmu Evroligu, jer bi sa njihovim osvajanjem došlo do promene hijerarhije, pošto su skoro stalno iste ekipe na F4 i dižu pehar“, objašnjava Micov, koji uslovno rečeno navija za istanbulski klub i zbog trenera, Ergina Atamana s kojim je imao plodonosno saradnju u Galatasaraju.
„Najtrofjeniji je turski stručnjak. Osvojio je gotovo sve, više puta domaće prvenstvo, kup i superkup, dva FIBA trofeja (Kup Saporte i Evročelend), pa Evrokup. Nedostaje mu jedino Evroliga, i iskreno mu želim da to ostvari ove sezone.
Kada se priča o trenerima, Micov nikad ne zaboravlja da pomene i Dejana Radonjića.
„I danas se čujemo, zovem za savet, da popričamo“, ne krije član milanskog kluba koliko ima poverenje u čoveka koji je, iako u ulozi trenerskog početnika, imao hrabrosti da ga vrati na pravi košarkaški put posle nekoliko sezona lutanja.
„Te četiri godine u Budućnosti su bile fenomenalne. Dejo je praktično iz igračkih patika uskočio u trenerske cipele. Klub je tada krenuo od početka, kvalifikovao se za ABA ligu, igrao Evrokup“.
Jedna od nagrada Micovu stigla je u proleće 2007.
„Tokom sezone Dule (Vujošević) me je zvao da igram za Partizan u srpskoj Superligi i plej-ofu. Neverovatno“.
Bilo je neverovatno da samo nekoliko godina ranije za Micova koji je stigao u Zvezdu kao član trofejne reprezentativne selekcije nije bilo mesta.
„Došao sam u klub u pogrešno vreme, jer kada smo razgovarali ideja je bila da se razvija mlad i talentovan tim. Ali, kako je budžet naglo skočio, nas klince su stavili u drugi plan. Izgubio sam tri godine i to one koje su, po meni, najvažnije za razvoj igrača. Usledio je odlazak u OKK Beograd, pa Lavove. Ukratko usledila su lutanja, do dolaska u Budućnost koji je bio najbolji potez, što še kasnije i ispostavio. Osamostalio sam se, napredovao.
Prvi veliki napredak bio je u mlađim kategorijama Beopetrola, kluba koji je godinama, pa i decenijama, pod raznim imenima (Novi Beograd, IMT, Atlas), dok nije nestao sa košarkaške mape, slovio za rasadnik talenata.
„Sa (Slobodanom) Klipom na klupi smo osvajali kadetsko i juniorsko prvenstvo Jugoslavije. Stvarno su bili jedna od najboljih škola, posebno u to vreme (Kecman, Čabarkapa, Perović, Otašević…). Ali sve je nestalo preko noći. Šteta. Danas nam nedostaju takvi klubovi“.
Micov i Perović su upravo iz Beopetrola uskočili u pomenutu generaciju ’85. s početka teksta koja je posle kadetskog EP u Letoniji proglašena jednom od najtalentovanijih u istoriji naše košarke. Neki su dosanjali NBA snove, neki i reprezentativne. Ali, danas od te dvanaestorke u kojoj su još bili Darko Miličić, Luka Bogdanović, Vejko Tomović, Milovan Raković, Stefan Majstorović, Vukašin Aleksić, Mlađen Šljivančanin, Srđan Živković, Dušan Vučićević i Vladimir Mašulović, jedino je Micov aktivan. I to na evroligaškom nivou.
„Uh, bili smo strašna ekipa. Pogledajte koliko je tu NBA potencijala. Odlični smo drugari i danas. Nažalost, mnogi su rano završili karijere. Nisam očekivao da ću ja da budem poslednji na terenu. Ali, to je život. Imam neki talenat, ali nisam fizički dominantan, pa se snalazim se na mozak. Verujem da radim korisne stvari na terenu za ekipu, vodim računa o zdravlju, pa se i dalje se fizički dobro osećam. Nije sve u talentu, mnogo je do rada upornosti i odricanja“.
Micov zastaje na trenutak, a onda se (ne)očekivano vraća u školsku klupu.
„Uvek sam govorio da je škola najvažnija, čak i kada ste vrhunski talenat. Ja sam zbog treninga vanredno pohađao četvrti razred srednje škole, ali sam istog dana dobio diplomu kao vršnjaci. Roditelji često naprave grešku pružajući bezuslovnu podršku sportu ispred škola, jer vide neke “hiljade evre”. Život se u tim momentima čini bajan i sjajan. Ali, onda sledi najteži period – prelazak iz juniora u prvi tim. Ta sredina i konkurencija koja ne poznaje starosne granice te pojede. Mnogi zbog košarke ili sporta, ne završe školu, lutajući po ko zna kakvim ligama, za male pare. Kasnije se skroz izgube. Zato je škola uvek najbitnija“.
Gotovo je nemoguće razgovarati sa stanovnikom Milana, pa još sportistom, koji živi tik uz San Siro, a ne pomenuti fudbalske velikane Inter i Milano.
„Kao košarkaški klub nemamo direktne veze sa fudbalskim, ali zato u timu, posebno mi Evropljani, da ne pominjem domaće igrače, podeljeni smo na simpatizere Milana, Intera i Juventusa. Pratimo zajedno utakmice“.
Ne krije na čijoj je strani.
„Oduvek sam bio za Inter, a još veći sam njihov navijač od vremena kada su Siniša Mihajlović i Dejan Stanković nosili plavo-crni dres“.
Velika Sinišina životna borba ne ostavlja nikoga ravnodušnim.
„Pošto se družim sa Dekijem, koji je Sinišin prijatelj i koji ga obilazi, imam informacije. Svaka Siniši čast“.
Stanković se nedavno vratio u rodni grad, kao trener Crvene zvezde.
„Posle rada u timu omladinaca Intera, sa Kivuom, ovo je veliki iskorak, pa ćemo videti. Rezultatski ima dobru startnu osnovu, 11 bodova prednosti u odnosu na Partizan. Jeste da sam Partizanovac, ali smo dobri drugari i naravno da mu želim mnogo uspeha“.
A kada dođe derbi…
„Navijaću, naravno, za Partizan. To je zdrav, sportski rivalitet“.
Za kraj, o drugom snu klinaca, koji Micova nije privlačio – NBA.
„Moja pokojna baka je na zid okačila jednu o prvih priča o meni, iz „Tempa“, imao sam 16 godina… Pitali su me za taj NBA san. Rekao sam da ga nemam. Mislili su da nisam razumeo pitanje, ali sam opet odgovorio. Ni tada me Amerika nije privlačila. Nikad mi se nije toliko daleko selilo od kuće“, objašnjava Micov, ukazujući odmah prednosti njegovog sadašnjeg doma Milana.
„Mojim klincima i porodici odgovara. Fenomenalan je za život, od hrane, ljubaznosti, stila. A i Beograd je blizu“