0
Nije strašno, pa ni Aleksandar Đorđević se nije naigrao u NBA ligi, a otišao je tamo sa 29 godina.
Isto toliko ima i Vasilije Micić trenutno u sezoni u kojoj deluje da treba da se desi neki tektonski poremećaj da bi počeo da dobija šansu u Oklahoma Siti Tanderima.
PROČITAJTE JOŠ:
Nije do kraja jasno da li mu naruku nije išlo to što je Oklahoma posle godina u kojima je bila očajna, sada konačno počela da dobija obris jake ekipe, pa njeni trener i uprava ne žele da rizikuju nijednu pobedu.
Dugo su ih čekali, još od odlaska Rasela Vestbruka koji je Tandere doduše vodio po pravilu do plej-ofa i tamo ništa.
A svi znamo koliko je nabijao ličnu statistiku. U takvom okruženju je mogao da bude jedini šerif u gradu i skida skokove centrima i šta sve ne.
Mogao je da se ispucava do mile volje i nikakvog rezultata nije bilo. Oklahoma je u međuvremenu dovela nekoliko kvalitetnih igrača, Šej Gildžes-Aleksander igra kao u transu već dve sezone i „bije“ preko 31 poena na svakoj utakmici.
Kakav se tu onda prostor otvara za Vasu Micića, koji je u Tandere otišao kao već formiran igrač i jedan od najboljih u Evropi?
Pre dve sezone i zvanično najbolji. To svakako nije nešto što je očekivao u NBA ligi. Vladimir Radmanović je u subotu rekao da NBA neće da se bavi igračem mimo onoga što on radi na terenu.
„Ne bavi se NBA liga porodičnim odnosima, treneri mlađih kategorija treba da se bave time. Neko ko je otišao u NBA je već formirana ličnost, tamo ne odlaze dečaci od 13, 14 godina“, kazao je Radmanović, a onda dodao i da je sve drugačije nego u Evropi. Nema istog odnosa trenera, ali konsekvence mogu da budu dublje po igrača.
„Nema vike i dreke trenera, nego ti prosto trener kaže da uradiš nešto, jednom, drugi put, treći put kaže ‘izmena’ i ti sedneš na klupu. To je tebi kao sportisti i čoveku jasan znak šta se dešava u tom kolektivu. Ako ti ono što je rečeno uđe na jedno, izađe na drugo uvo, trener više neće da se bavi mnome u tom smislu. Sedneš i snosiš posledice ponašanja na terenu“, objasnio je Radmanović gostujući na panelu Fondacije „Novak Đoković“.
Kakve to veze ima sa Micićem? Pa, zato što je Vasa i u ranijim godinama pokazivao koliko mu je bitno poverenje trenera, podrška koju uživa i ponekad podsticaj.
Videli smo ga pre sedam, osam godina u nekom potpuno drugom svetlu i bilo je daleko od blistavog. Od momčića kom su se predviđale najveće visine došao je kroz nekoliko godina i jednu povredu kolena do dečka koji na terenu često nije mogao da sabere dva i dva.
Samo pitajte navijače Crvene zvezde. Četiri poena u proseku, 12 najviše što je imao u ABA ligi dok je igrao na Malom Kalemegdanu. Uporedite to sa redovnih dvadesetak poena u Anadolu Efesu i dobijenom nagradom „Alfonso Ford“ za najboljeg strelca Evrolige.
To je razlika koju čini samopouzdanje kad je talenat nesporan. A kad vas trener ne pušta da igrate kao što Mark Degnolt ne pušta Micića u poslednje vreme, samopouzdanje ne može da bude u oblacima.
Konkretno, od 24 utakmice koje je Oklahoma odigrala, Micić je dobio priliku na nešto više od trećini mečeva, na devet. Nije ga bilo u subotu na nedelju kada je presedeo na klupi pobedu Tandera nad Micićevim zemljakom Nikolom Jokićem.
U poslednjih mesec dana odigrao je jedva oko pola sata košarke, a od 25. novembra je oblačio dres samo jednom i to pre nedelju dana protiv Jute. Imao je dva poena, ali je redovno u plusu kad je na parketu.
Šej je u subotu protiv Denvera dao koš za sekund i rešio meč u korist Tandera sa 118:117. To je takođe odraz samopouzdanja. Nije u istom meču šansu dobio ni Aleksej Pokuševski, ali je on i dalje mlad, ima 21 godinu i pred njim je vreme i kaljenje.
On može da dozvoli sebi da se školuje i uči još bar dve, tri sezone, pre nego što već dođe u situaciju da mora da se profiliše.
Kod Micića je uloga drugačija i njegov pad samopouzdanja može da škodi i timu Srbije. U godini pred nama idu Olimpijske igre i premda Vasa nije bio jedan od onih koji su ih izborili na Mundobasketu, može da bude jedan od onih koji će doneti neki novi „sjaj“ i „escajg“ u Beograd iz Pariza.
Nema sumnje da bi tim Srbije sa njim bio jači za jednu opciju na mestu plejmejkera, ali samo pod uslovom da ne dođe u situaciju da potone kao u onom periodu pre nego što ga je Šarunas Jasikevičus uzeo pod svoje u Žalgirisu.
Tačno je da nije strašno i da je Sale Đorđević bio idol generacija u Jugoslaviji i Srbiji ne zbog rezultata i igara koje je imao u NBA.
Tamo je bio marginalac koji je prosečno ubacivao 3,1 poen i ništa manje nije legenda zbog te činjenice. Bio, video, probao, idemo nazad.
Video je da u Americi ima na desetine bekova i plejmejkera koji fizikalijama mogu da isprate bilo koga i zakucaju, skaču preko bilo koga.
To jednostavno nije isti stil kao evropski, ali na velikim takmičenjima reprezentacija, Amerikancima uglavnom donosi prevagu i zlata, na našu žalost.
Oni će uvek moći da oprave ekipu koja s trećepozivcima dođe do polufinala Mundobasketa, a mi baš i nismo u tom slučaju.
Svetislav Pešić je u Manili uspeo da sa oslabljenim sastavom dođe nadomak zlata, što ne znači da će biti isto i u Parizu, posebno ako uzmemo u obzir da će se za taj turnir španovati i sve druge reprezentacije.
Zato je Miciću potrebno dao dobija više od pet, šest ili deset minuta po utakmici i da ubacuje više od 3,2 poena. Bogdan Bogdanović je u odličnoj formi, Nikola Jokić igra svoju neku dimenziju u NBA, Bobi Marjanović je tamo pronašao neki svoj šou, Filip Petrušev je bio i vratio se brzo natrag u Olimpijakos i sve to može na neki način da raduje, ali nam treba i ona najbolja verzija Micića, da bismo mogli da za šest, sedam meseci kažemo: dajte Amere da se igramo.
Ni Bodiroga nikad nije zaigrao u najjačoj ligi na svetu, pa je u nekoliko situacija pomerao mozak Amerikancima svojim fintama i šutevima, zar ne?
BONUS VIDEO: Sjajan duel Jokića i Bogdanovića u NBA