Da vrhunski sport i nauka, kako se u srpskom kolokvijalnom govoru često “preimenuje” školovanje, mogu zajedno, potvrđuje Filip Petrušev. Vlasnik dva zlata sa evropskih šampionata za juniore, drugu sezonu, osim odličnih ocena u studentskom indeksu, sa saigračima iz Gonzage niže pobede na košarkaškom terenu, zbog kojih će grad Spoken i okolonu na krajnjem severozapadu SAD 22. godinu zaredom zahvatiti čuveno “martovsko ludilo”.
Postao je nosilac tima i to tima koji grabi ka vrhu…
”Prva godina je za mene bila razvojna. Mnogo se radilo na napredovanju u igri. Minuti su dolazili s vremena na vreme. Bilo je mnogo startijih igrača, sada je većina otišla kao što sam rekao, pa mi je poverena jedna od uloga lidera”, direktan je Petrušev koji je to potvrdio na parketu.
Ubedljivo je prvi je strelac tima, takođe i skakač, dok je u svim ostalim statističkim kolumnama pri vrhu. Međutim, kako sam kaže, ne zaviruje mnogo u statistiku. Razlog je jasan: u prvom planu je tim koga bez ozbira na to što je do željenog cilja, plasmana na fajnal-for, ostalo tek nešto više od mesec dana, Filipa iskustvo iz prošle sezone uči da je do Atlante, gde će se 4. aprila okupiti najbolja četiri koledž tima, dug put.
„Gledam i Partizan i Zvezdu“Petruševu hiljade kolometara udaljenosti od rodne Srbije ne smetaju da bude upućen u srpsku košarku.”Pratim mnogo, pogotovo Partizan. Naravno gledam i Zvezdu u Evroligi, kao i ostale evroligaške utakmice na Sport klubu. Iskreno, ponekad mi nedostaje evropski stil košarke koji sam igrao svako leto kao mali i iz koga sam ja potekao”.
”Prošle godine smo izgubili od Teksas teka u finišu izuzetno teške utakmice koja je uticala na razmišljanje. Taj poraz nas je naučio da ma koliko dobro igrli ranije, samo jedan utakmica u kojoj nisi potpuno koncentrisan ili ne odigraš dobro može da znači kraj “march madness” za vaš tim. Jeset bilo bolno posle meča, ali je sve to uticalo da shvatimo da pristup uvek mora da bude maksimalan, bez ikakvog trenutka opuštanja i da igramo 100 odsto svaki meč”.
Gonzaga je već obezbedila jedan trofej, jer je posle trijumfa nad Sent Merisom završila kao najbolja u ligaškom delu “West Coast” konferencije, za šta joj sleduje pehar. Ali, prva velika provera za iskušenja koja je očekuju tokom bitki za NCAA prsten je turnir konferencije u Nevadi (5-10. mart) kojem će se prključiti od polufinala kao šampion regularnog dela.
”Ne krijemo da nam je cilj da pognemo i taj pehar, koji nam je izmakao prošle godine, posle poraza od Sent Merisa. Atmosfera u polufinalu i finalu je slična ‘martovskom ludilu’, što je odlična priprema za ono što nas očekuje na NCAA turniru. Ali, idemo korak po korak. Sada smo koncentrisani da što više podignemo nivo igre, posebno defanzivno”.
Prvi deo sezone izdvojio je ne mali broj favorita, ali i pokazao da najglomazniji šampionat na svetu u kome učestvuje čak 353 škole, dugo vremena nije bio tako ujednačen, što obećava izuzetno zanimljive borbe za glavnu premiju – NCAA titulu.
“Imao sam prilke da gledam utakmice rivala van naše konferencije. Takođe igrali smo protiv nekoliko jakih ekipa. Za sada se niko mnogo ne izdvaja izdvaja. Veoma je ujednačen kvalitet i trka je otvorena. Za sada Bejlor izgleda dobro, Kanzas je odličan, ima dosta startijih igrača, Djuk uvek opasan. Dejton i San Dijego Stejt su u vrhu… Ukratko, nije isključeno da bude više ‘cinderella story’ tokom martovskog ludila”.
Osim za timskim priznanja, Petrušev je u trci i za individaualnim, pošto se našao u užem krugu od 20 kandidata za najprestižniju nagradu u koledž košarci koja nosi ime po Džonu Vudenu, legendarnom treneru koji je UCLA doveo do čak deset NCAA titula.
“Ne treba posebno da predstavljam ko je bio Džon Vuden i šta je sve učinio za košarku. Sigurno da je ogromna čast, ujedno i dokaz dobrog rada, kada pročitate vaše ime u užem izboru. Ipak, važno je da kao tim napredujemo, da do NCAA turnira ispravimo sve greške, kako nas ne bi koštale kasnije”.
Glavni “korektori”, osim rezultata su, prvi trener Mark Fju, njegova desna ruka, asistent Tomi Lojd i Džon Stokton, legenda Gonzage i NBA.
”Sigurno tri najveća imena naše škole. Mark i Tomi rade s nama ceo dan, u stalnoj smo komunikaciji, uvode novine, trude se da program škole sve više raste i da Gonzaga bude što veće ime u Americi. Za sada sve dobro ide. Mark ne priča mnogo, već se trudi da savetima usredsredi fokus na ključne stvari koje bi nam pomogle da doguramo što dalje, dok s Tomijem radimo mnogo na detaljima kako bismo postali bolji igrači. Stokton osim što gleda svaku utakmicu, radi pogotovo sa plejmejkerima, individualno ih uvodi u sistem. Nije uključen u timski rad, ali je u kontaktu sa trenerima i na raspolaganju je uvek kada je potrebno”.
Razlika između američke i evropske košarkeIako će uskoro napuniti 20 godina, Filip poseduje pozamašno košarkaško isksutvo sa obe strane Atlantika, pa mu nije teško da uporedi dva košarkaška pravca, američki i evropski.”Postoje razlike. Treneri su ovde opušteniji, imaju drugačiji pristup igračima, posebno na univerzitetima, postavljaju se kao drugari, dok je u Evropi to uslovno rečeno ozbiljnije. Treneri su cenjeniji, veliki su autoriteti čak i van terena. Što se same igre tiče, u Americi je mnogo brža, polaže se mnogo na atletske sposobnosti i igru jedan na jedan, dok se u Evropi gde je ritam sporiji, daleko više pažnje obraća na tehničke elemente.”
Lojd je bar za nas Evropljane izuzetno zanimljiva ličnost, jer je uspeo ne mali broj stranih igrača da ubedi da izaberu Gonzagu ispred daleko slavnijih fakulteta…“Neverovatno je koliko ima konekcija van SAD. Sve stiže. Ne propšta takmičenja mlađih reprezentativnih selekcija ma gde da se održavaju. Malo je trenera, možda je i jedini, koji na tom nivou prati strane igrače koji su jedna od glavnih oznaka Gonzage i uzroka naših uspeha. Siguran sam da će tako nastaviti i dalje”.
Upravo na tim takmičenjima Lojd je “snimio” Filipa koji je sa saigračima iz juniorske reprezentacije Srbije, dve godine zaredom vladao Evropom, da bi prošlog leta bio učesnik svetskog samita za igrače do 19. godina…
”Posle dva zlatna leta, želeli smo da uzmemu medalju treću godinu uzastopno i vratimo Srbiju gde joj je mesto na svetskoj mapi. Nažalost, Litvanci, koji nam ne odgovaraju, u četvrtfinalu su odigrali najbolju utakmicu. Bilo je težak meč, sa mnogo kontakta.. Zasluženo su pobedili. Ostaje žal za medaljom, sedmo mesto nije nešto čemu smo se nadali, ali dali smo sve od sebe. Na kraju, za mene individualno, leto je bilo dobro, proveo sam ga sa drugarima iz ekipe. Te trenutke kada igraš na Svetskom prvenstvu za svoju zemlju nikad ne zaboravljaš. To je čast i privilegija”.
Imao je Filip razloga za ponos i kada je naša seniorska reprezentacija u brobi za peto mesto na Svetskom kupu u Kini pobedila SAD, u čijem stručnom štabu je bio i njegov trener Mark Fju.
”Radio je mnogo sa NBA igračima, pa pokušava da nam prenese sva ta iskustva. Kada smo pričali o toj utakmici, malo sam se šalio jer smo ih pobedili. Naravno, prihvatio je šalu. Čak mu je i bilo malo drago što su izgubili, jer se njihovoj reprezentaciji nisu odazvali najbolji, pa je taj poraz od Srbije nazvao ‘wake up call’ za SAD”.