Milan Mačvan, košarakaški reprezentativac Srbije, posle težih povreda karijeru oživljava u Japanu, gde će se ovog leta održati i Olimpijske igre.
Malo je košarkaških takmičenja na planeti koje srpski košarkaši ili treneri nisu osvojili. Jednu od poslednjih zlatnih karika koje su nedostajale, iskovao je Milan Mačvan osvajanjem Kupa azijskih šampiona sa tokijskim Alvarkom i tako već na početku aktuelne sezone opravdao dolazak u klub iz Japana koji s klupe predvodi Luka Pavićević.
A zar je neko i pre podizanja pehara mogao da posumnja u srpskog reprezentativca koji se, na prvi pogled, neočekivano odlučio da se iz evroligaškog gnezda svijenog u minhenskom Bajernu otisne u zemlju izlazećeg sunca, u kojoj je košarka u senci fudbala, bejzbola…
„Nažalost, dve povrede kolena su me značajno udaljile s terena u prethodne dve sezone. Posle oporavka mi je bila potrebna sredina koja će intenzitetom da mi odgovara. Pojavio se Tokio, odnosno pozvao me je Luka (Pavićević, p.a.). Do tančina me je upoznao sa nivoom kvaliteta kluba, lige, uslovima u Japanu, ne samo za mene, nego i porodicu. Za sada se Tokio pokazao kao pun pogodak“, kaže Mačvan za Nova.rs, a potvrda njegovih reči su rezultati Alvarka kao i njegova individualna izdanja na kojima je klub i izgradio prvi pehar u sezoni.
Drugi se tek očekuje – odbrana nacionalne titule, do koje Milan i saigrači treba da prođu za nas neuobičajenim putem.
„Sistem takmičenja je drugačiji u odnosu na onaj na koji smo navikli u Evropi, jer su timovi podeljeni u tri divizije, a sa njima igrate čak 30 utakmica. Svaka ekipa ima pravo na tri stranca, od kojih dvojica mogu da budu u igri. Ko posmatra sa strane, treba mu malo vremena da pohvata sva pravila, ali kada ste ‘unutra’, ide brzo, jer košarka se svugde igra isto“.
Navijači pak nisu isti, odnosno atmosfera.
„Japanci vole košarku, sport generalno. Atmosfera više liči na američku, nego na evropsku, s tim da su kapaciteti dvorana u kojima igramo uglavnom manje, od tri do pet hiljada mesta, ali su pune, pa mnoge evropske države mogu da im pozavidi na broju gledalaca“.
Daleko više gledalaca, nesmunjivo, biće tokom Olimpijskih igara u Tokiju (24. jul – 9. avgust), na kojima će, niko u Srbiji ne sumnja, učestvovati i naša reprezentacija. Prethodno vizu za Japan mora da izvadi na kvalifikacinom turniru.
„Svi već znaju da se jedan od turnira igra u Beogradu, što nam uvećava šanse, ujedno i pritisak. Međutim, uz 15-20 hiljada gledalaca u ‘Areni’ i veliku podršku, koju je reprezentacija uvek uživala, naravno da verujem da će i naš nacionalni tim biti u Tokiju“.
Kada Mačvan pominje pritisak, prva asocijacija je prošlogodišnji Svetski kup, na kome Srbija nije medaljom opravdala ulogu favorita, iako je do dva kobna vezana poraza, od Španije u drugoj fazi, i Argentine u četvrtfinalu nizala samo ubedljive trijumfe, računajući i pripremni period.
„Imali smo problema s povredama tokom priprema. Onda, taj pad u igri u četvrtfinalu nas je emotivno iscedio. Znate, teško je pričati sa daljine… Ko je se bavio sportom, vrlo dobro razume koliko tereta nosi ta četvrtfinalna faza takmičenja. Ali, hajde da gledamo unapred“, objašnjava Mačvan, jedan od srebrnih olimpijaca iz Rija 2016, kapiten nacionalnog tima koji je osvojio evropsko srebro godinu dana kasnije.
Nameće se pitanje i da li će sa prijateljima i saigračima iz državnog dresa napasti i olimpijski tron u Tokiju.
„Videćemo da li ću igrati, jer to pre svega zavisi od zdravlja, naravno i od odluke selektora. Tek je prvi kvartal godine, a pominjali smo važan korak pre Tokija, kvalifikacije, koje su u junu. Ima još vremena. Samo da, ne samo mene, već i sve reprezentativce zdravlje posluži“, dodaje Milan koji je već obavio razgovor sa Igorom Kokoškovim.
Nije prvi, jer se njih dvojica znaju od ranije, ali jeste prvi u selektorskoj ulozi Kokoškova.
„Svojevremeno, dok je Igor bi pomoćni trener Klivlenda koji polaže NBA prava na mene, sarađivali smo sedam dana u trening kampu Kavsa. Sada smo pričali telefonom, logično, zbog obostranih timskih obaveza“, završio je Mačvan priču za Nova.rs.