0
Košarkaši Srbije poraženi su u ponedeljak od Belgije i baš oko 21 sat je bilo tačno dan otkako je taj meč završen sa 74:73.
Kao ozbiljan mamurluk, teško je i dan kasnije svariti činjenicu da nas je pobedila Belgija.
PROČITAJTE JOŠ:
Još uvek je tu u želucu neka mučnina, teško nam je da ustanemo s kreveta i protrljamo oči svaki put kad pogledamo u rezultat.
Taj oporavak od lošeg pijanstva je utoliko teži što znamo da nas je Belgija pobedila dvaput u kvalifikacijama za Mundobasket.
Na Svetskom prvenstvu smo pre tri godine završili na petom mestu, ali smo bar pobedili Amerikance.
Slaba je tada uteha bilo i to peto mesto, jer smo pre turnira sa Nikolom Jokićem bili smeštani u najuži krug favorita.
Sada postoji realna mogućnost da se na tom istom turniru, samo četiri godine kasnije, uopšte ni ne nađemo.
Skupo nas košta to što ne možemo da dovodimo najbolje igrače da igraju kada je najbitnije.
Ili kada nisu uigrani. Videli smo i jedno i drugo u prethodnih godinu dana. Lani smo ostali bez turnira Olimpijskih igara u Tokiju.
Porazila nas je Italija koja nam je bila redovna „mušterija“ godinama unazad na svim većim takmičenjima.
Međutim, kada je reč o borbi za ta takmičenja – gledamo neku totalno drugačiju Srbiju. Mnogo slabiju.
Krivicu za to ne može da snosi Svetislav Pešić. On kao selektor samo pliva u okolnostima i sa strujama koje nose i njega i srpsku košarku.
Ali te struje ni nas, a ni neke druge ekipe ne vode nikud dobro. Da li zaista neko misli da je normalno da evropski prvak ne učestvuje na Svetskom prvenstvu?
A to se desilo Slovencima pre tri godine. Isti je slučaj i sa Hrvatima. Oni već drugi ciklus ne mogu do smotre najboljih svetskih ekipa.
Izgubili su od Finske 81:79 u Rijeci i sa neuigranima Bojanom Bogdanovićem, Ivicom Zubcem i Mariom Hezonjom delovali kao raštimovani orkestar.
Ovaj trio je uradio šta je mogao, ali bolje je imati 300 Spartanaca koji međusobno dišu kao jedan, nego 10.000 Persijanaca koji su se skupili s koca i konopca.
Na tome profitiraju ove slabije evropske i svetske ekipe i raduju se postojećem ratu FIBA i Evrolige, koji traje, sada već godinama.
Ima već pola decenije kako znamo za „prozore“ kvalifikacija, mnogo je papira potrošeno na objašnjavanje kako FIBA hoće da doaka Evroligi zbog toga što je ona već dve decenije dominantno elitno evropsko takmičenje.
Zato je neko smislio genijalan plan koji kopira kvalifikacioni sistem FIFA, koji i one ekipe sa objektivno najboljim igračima, gura u pat poziciju.
S jedne strane moraju u kvalifikacije, s druge strane ne mogu da im igraju najbolji igrači u tim kvalifikacijama.
Što će reći – imate Ferari, ali vam stoji u garaži i po gradu za svaki dan vozite „fiću“.
Jer, što biste Ferarija vozili do pijace i nazad? On se čuva za nešto važnije od toga.
Samo što se ova nesrećna „fića“ povremeno pokvari, pa onda zariba i pre nego stigne na odredište.
To smo mi sada i Pešić lepo kaže kad upozorava da više nemamo talenta da pravimo deset ekipa.
Možemo da imamo MVP-ja NBA lige, Evrolige i završnice Evrokupa, ali to su i dalje pojedinci.
Pojedinci koji dres reprezentacije ne stignu da vide jer kad mogu – nas nema na takmičenjima.
Nije nas bilo u Tokiju, šok, u redu, idemo dalje – hajde da se kvalifikujemo za Mundobasket. I opet ništa.
Slovenci su svoju lekciju naučili, pa Luka Dončić posle sezone sa Dalasom odmah obuče dres Slovenije.
Smeje se dečko, vidi se da mu je lepo i op, odmah dođu pobede. Jednostavno, klasa je klasa.
On i Goran Dragić se spoje posle pet godina u dresu nacionalnog tima i to se odmah vidi.
Samopouzdanje skače za 200 posto i Edu Muriću i Gregoru Glasu i Jakobu Cebašeku, a ne Jaki Blažiču, Majku Tobiju i ostalima.
Pregazili su Hrvatsku sa 97:69, čak i sa Dončićem i Dragićem tesno pobedili Švedsku 84:81, ali su počeli da pobeđuju, što bez spomenutog tandema nisu mogli.
Zato na težini posle 20 godina dobijaju i one reči izrečene Amerikancima, posle poraza u Indijanapolisu 2002.
„Ako hoćete bolje, morate da pošaljete bolje igrače“, rekao je tada komentator Slobodan Šarenac.
VIDEO Šta Pešić misli o porazu od Belgije i budućnosti srpske košarke
Problem je što Amerikanci imaju korpus veći od 300 miliona ljudi i odatle brda njih igraju košarku u jednom skoro pa savršenom sistemu od školskog do NBA nivoa.
Mi toga ovde nemamo, pa samim tim nemamo ni mogućnost da više idemo na ime stare slave i neke alternativne ekipe.
Jednostavno smo „tanji“. Sve bi možda i bilo drugačije da na primer NBA timovi ne ograničavaju igrače na 28 dana u nacionalnom timu.
Ali, onda opet, kako je moguće da FIBA nema sluha ni za koga, pa onda gura kvalifikacije usred sezone i u NBA i u Evroligi.
Naravno da se neće pojaviti pola igrača. Hvale se dobrom posetom i zaradom od prodaje ulaznica.
Uvek je lepo gledati nacionalni tim, bilo da za njega igra Pera Perić ili Nikola Jokić, ali je činjenica da će ljudi skuplje platiti kartu ako igra ovaj drugi.
Zato je nejasno koja je krajnja računica svetske kuće košarke, koja ovim „prozorima“ već godinama dopušta da tradicionalni favoriti gube i grcaju od kvalifikacija.
Španija izgubi od Gruzije, Češka potuče Litvaniju, Crna Gora pobedi Francusku.
Govorimo samo o prethodnih desetak dana. To je realnost sa kojom se suočavamo i niko ne može da me ubedi da izostanak neke Francuske, Španije, Srbije ili Litvanije sa velikih takmičenja može da bude dobra stvar.
Slovenci su to već iskusili na svojoj koži, Hrvati, koji su na Mundobasketu u Madridu bili nadomak čevrtfinala i tesno su izgubili od Francuza već dugo pate.
Sada je, čini se, došao red i na nas, pa ako već ne možemo da se izborimo za povratak starog sistema i „srušimo vetrenjače“, onda daj bar da podelimo reprezentaciju na dve ekipe.
Ona koja igra kvalifikacije i koja će biti uigrana da ih prolazi, i onu koja igra velika takmičenja.
Istina, to je možda samo jedna zbrzana zamisao čoveka koji voli da gleda „orlove“ i kome je žao da ih gleda kako se muče.
To je istovremeno i vapaj, jer ne daj Bože da se obistini ono što je Pešić rekao (da ćemo proći kao Hrvati prim. aut), ubrzo bismo došli dotle da ispod balkona Skupštine grada imamo jednu grupu sportista manje za doček.
A baš ta grupa nam je udahnula život 1995. godine kada smo bili u najgorim mogućim mukama kao društvo.
U suprotnom, dolazeće godine možda će nam pokazati da ćemo imati razloga da se radujemo samo medaljama sa takmičenja u basketu. A dobro, bar nešto…
BONUS VIDEO: Srbija od +10 do šokantnog poraza od Belgije u Nišu
Pratite nas i na društvenim mrežama:
