0
Kad se na kraju podvuče crta ceo svet će pričati - jedan je Stef Kari.
Svi oni koji vole košarku punu deceniju uživaju u majstorijama jednog od najboljih plejmejkera kog je „igra pod obručima“ ikada videla.
PROČITAJTE JOŠ:
Namerno nećemo reći deceniju i po, iako je nekadašnji polaznik koledža Dejvidson, danas otac, muž i prijatelj, pa tek onda košarkaška zvezda, bio na truckavim počecima.
Čovek koji je sredinom marta napunio punih 35 godina, u eri svog oca Dela Karija verovatno bi već bio u penziji.
Umesto toga, on je imao jednu od večeri karijere i u nedelju uveče je mladim i talentovanim (napokon) Sakramento Kingsima sasuo 50 poena!
Dao je sedam trojki, po kojima je godinama unazad postao prepoznatljiv. One su njegov zaštitni znak i njima je ribrendirao NBA ligu kao takmičenje u kom svi matematičari i statističari danas objašnjavaju koliko je trojka bitan deo igre.
Nekada su taj šut ispaljivali „svake prestupne godine“, a danas neće da potpišu ugovor i daju „radnu knjižicu“ ni centru koji ne zna da šutne loptu.
Više se ne priznaje ni kada ume da ispali i pogodi sa poludistance, računa se samo trojke. Možda izgleda zabavno kada jedan momak visok 220 centimetara poput Bobija Marjanovića stane iza linije 6,75 metara ili 7,25 metara i pogađa trojke, ali to je prosto ono što se traži.
Prošlo je vreme Dvajta Hauarda, Šeka i sličnih sila u reketu, ali momaka na „tankim nogama“ ako uspete da ih iz reketa oterate. Ne znači da je lak zadatak.
To je sve dobrim delom zasluga Golden Stejt Voriorsa koje gledamo danas i koje su košarku ubrzali i na neki način oslobodili do te mere da igrač nema stegu da u trećoj sekundi napada ispali loptu sa deset metara ka košu i da odmah posle toga ne bude zalepljen za klupu za vjek i vjekova, uz propratnu salvu uvreda i vike trenera.
Toga više nema. Voriorsi su promenili tu kulturu u potpunosti i zato su i stvorili dinastiju koja traje desetak godina i od 2015. do danas je uzela četiri šampionska prstena.
„Svi ga uzimamo zdravo za gotovo… Tako sam i ja osećao i doživljavao Majkla Džordana dok sam bio igrač“, pričao je o Kariju njegov trener Stiv Ker posle podviga u nedelju uveče.
Kari je na prvi šampionski prsten čekao šest godina, a od tada je prošlo osam. Do prvog je prošao više loših stvari dok se radom i treningom nije profilisao kao jedan od najboljih svih vremena.
Za početak i kad je došao sa Dejvidsona 2009. kao sedmi pik važio je za čoveka koji neće dugo potrajati u najjačoj ligi na svetu.
Iako je na trećoj godini Dejvidsona ubacivao 28,6 poena u proseku, uz dve i po ukradene lopte i još pet i po asistencija, postojale su sumnje u njegove veštine.
Rani izveštaji skauta pre drafta nazivali su ga čak i „zaglavljenim“ između pleja i beka, sugerišući da nije pravi plejmejker.
Opet, zbog visine i gabarita, teško da bi mogao da se snađe u to vreme među bekovima poput Kobija Brajanta.
Spočitavao mu se izbor šuteva na koje se dizao, prosečne fizikalije i atletske spsobonosti, to što se previše oslanjao na šut spolja i ono najbitnije – krhka građa.
To se videlo u prvim godinama kada je dobijao „pohvale“ da ima „staklene noge“, pošto stil igre, driblinzi, nagle i brze promene pravca uz još brže skok-šuteve, uzimaju danak.
Sve to nije smetalo Kariju da ubacuje između 17 i po i 18 i po poena u prve dve sezone u NBA ligi, gde nije bio najbolji ruki sezone.
Njegova potcenjenost mu je na neki način pomogla da se izbori za sebe i postane to što je danas.
„Uvek je bio najmanji klinac u svakom timu u kom je igrao, ali je bio i jedan od najžešćih radnika. Zato bih rekao da je u srednjoj školi bila prilika da igra i iskoristio ju je da bude veoma dobar košarkaš. Do perioda kada je stigao do srednje, već se znalo da će negde ići na koledž, a onda je njegov trener na koledžu Bob Mekilop meni rekao posle prvog turnira na Dejvidsonu, da će Stef biti profesionalac“, ispričao je Del Kari za sajt Košarkaškog saveza SAD pre skoro deceniju.
Kao jedan od glavnih izazova svog sina naveo je veru u sebe i igranje bez potrebe da bude najatletskiji na terenu. To je i sam Stef rekao koji je u „sofmor“ sezoni imao u nogama sedamdesetak mečeva, ali u vreme kada je Derik Rouz žario i palio NBA ligom, Stef je mogao da odigra tek 26.
„Povrede te ponekad tako konstantno drže van terena da počinješ da sumnjaš u sve što si uložio u svoju veštinu i zanat. Nad time se nadvija jedan oblak sumnje: ‘Hoću li biti zdrav da ustanem na dva stopala i dam sve od sebe, da pružim sebi šansu da budem igrač kakav sam hteo'“, pričao je Kari početkom ove godine. Mučio je i tada muku sa ramenom, a spisak povreda mu je dug kao račun iz supermarketa. I uvek se vraćao bar jednako dobar sa sve osmehom na licu koji je pokazivao i u sedmoj utakmici protiv Kingsa.
Tokom prve dve godine u ligi Monta Elis je bio jedna od prepreka sjajnom poenteru, ali ne toliko koliko njegove boljke.
„To je trajalo dve godine, stalno dobro, pa loše. Mnogo je bilo mračnih dana, mnogo strpljenja porodice, ljudi koji veruju i pričaju pozitivno i uliju vam je u život, uliju vam samopouzdanje. Osećao sam se kao Forest Gamp, samo bez velikih proteza, bilo je to čudno vreme“, priznao je Kari.
A koliko je bilo mračnih dana pokazuje i to što su Voriorsi više zagovarali da Dejvid Li dobije šansu da bude na Ol-staru, što sa Elisom kao tadašnjom zvezdom ekipe odnos nije bio dobar…
Ali i to što je u početku bio na klupi dok je šansu dobijao momak koji je igrao u Partizanu, Ejsi Lo.
O tome je Kari pričao dok je branio mladog Džejmsa Vajzmena, nenamerno etiketirajući Loa koji je u NBA karijeri od pet sezona prosečno imao nepuna četiri poena po meču.
Bio mu je konkurencija u Golden Stejtu i u očima tadašnjeg trenera Kita Smarta, Lo je bio pouzdaniji.
„U drugoj godini uopšte nisam igrao četvrte četvrtine. Pozdrav za trenera Kita Smarta. Ejsi Lo je dobijao šansu u ključnim minutima“, kazao je Kari pre šest godina za Atletik.
Kasnije je Loa „uzeo u usta“ kada je trebalo da pruži podršku Vajzmenu, mada taj eksperiment nije potpuno uspeo, a Voriorsima dobro ide i bez Džejmsa.
Manje je poznata priča i da je Kari tokom ranih 2010-ih mogao da dođe u Evropu tokom lokauta. Aris Barkas, grčki novinar podsetio je da je Kari mogao da dođe u Olimpijakos kod legendarnog Dušana Ivkovića.
Ivković navodno nije hteo Karija i radije je hteo Džordža Hila, koji nije stigao ni da zaigra u grčkom timu.
Duda je sa Olimpijakosom kasnije osvojio Evroligu pa je prepustio kormilo Barcokasu, dok je Kari morao da sačeka Marka Džeksona, a onda i Stiva Kera da bi dobio kormilo Golden Stejta u svoje ruke i pokazao da i pored surovog profesionalizma može da se stvori kultura porodice i pobednika.
Zato mu svih prethodnih godina kad je bio dvostruki MVP, najbolji strelac lige i kada je postao prvi čovek sa 400 trojki u sezoni, Kari pristajao i na to da ulazi sa klupe.
Jedan takav primer desio se sa Nju Orleans Pelikansima gde je momak koji će biti prozvan „šef“ zbog bravura na terenu, mrtav hladan reći: „Nisam hteo da kvarim ritam ekipe stvoren bez mene“.
To je deo razloga zašto su mnoge zvezde htele o Golden Stejt koji se zaista ispostavio kao zlatna generacija i koji je lani uzeo četvrti šampionski prsten, sada se posle lošeg starta sezone ugurao u plej-of i tu na iskustvo prošao mlade i talentovane Sakramento Kingse (120:100 u sedmom meču).
To je deo razloga zašto je i Andre Igudala malo zglajznuo i u bogohuljenje rekavši da je Stef nešto najbliže Isusu Hristu što je sreo.
Tridesetpetogodišnji Kari je u sedmom meču pokazao da i dalje ima onu ekstra klasu zbog koje istrajava u NBA ligi u kojoj će se još dugo pričati o sinu koji je debelo zasenio svog oca i postao više od šutera, već pop ikona čiji se dresovi masovno prodaju i u Evropi i ostalim delovima sveta.
BONUS VIDEO: Obradović: Dante će biti u timu, a Tavaresa ćemo braniti kao u prvoj utakmici u Madridu
