0
Sport često doživljamo fatalistički, a postoji mnogo stvari koje su bitnije od njega u životu.
Ipak, količina emocija koju može da izazove čine ga značajnijim nego što jeste. Jer na kraju dana emocije su ono što nas gura napred ili nazad.
A uspehe u sportu doživljamo i lično, kao svoje pobede i poraze i priče koje rado pričamo iz prvog lica kao sopstvene doživljaje.
Ljudi iz ovog regiona posebno su slabi na jednu priču koja se ponavlja iznova i iznova kao mantra i spada u najčešće ponavljane primere iz kategorije šta bi bilo kad bi bilo.
PROČITAJTE JOŠ:
Jugoslavija je bila zemlja koja i posle više od tri decenije od raspada izaziva kontroverze i rasprave i verovatno bi bilo bolje da je nije ni bilo kada znamo da je priča o njoj na kraju bila krvava bajka.
Međutim, kada fokus prebacimo na sport i misli od politike, istorije i religije skrenemo na ovu većini omiljenu zabavu, ton postaje mnogo drugačiji.
Jugoslavija je i bila i nije bila sportska velesila. Sa jedne strane, dala je mnoge pojedinačne i klupske šampione Evrope i sveta, a sa druge nikada do kraja taj status nije opravdala na Olimpijskim igrama.
Najčešće jer je politika znala da umeša svoje prste i da kriterijum bude nacionalni ključ, a ne sportski rezulat.
Košarka je jedan od retkih sportova gde to nije važilo, ili bar nije negativno uticalo.
Najbolja klupska, reprezentativna i individualno košarkaška nacija u Evropi u dužem vremenskom periodu je na svom vrhuncu krajem osamdesetih godina imala samo jedan istinski izazov.
To je bio okršaj sa američkim „Drim timom“ do kojeg nikada nije došlo.
Pre nego što su Amerikanci poslali najveće zvezde prvi put na olimpijski turnir, Jugoslavija je krenula da nestaje u vihoru krvavog građanskog rata.
Pozornica u Barseloni na Olimpijskim igrama 1992. bila je spremna da vidi okršaj najboljeg tima ikada sastavljenog predvođenog Majkom Džordanom i Jugoslavija koja je u tom momentu imala možda i najbolju generaciju ikada.
PROČITAJTE JOŠ:
Umesto toga, na teren je u finalu izašla Hrvatska, koja je i takva, osakaćena neigranjem pre svega igrača iz Srbije bila moćna. Dražen Petrović bio je neprikosnoveni lider a tu si bili i Toni Kukoč, Dino Rađa, Žan Tabak, Arijan Komazec…
I sjajno su parirali moćnijem i boljem rivalu. Ali…
Taj nagoveštaj šta je moglo da bude da smo ostali zajedno ostao je samo to-nagoveštaj.
Rat koji je besneo stvarao je još veći razdor i mržnju, a čak i kada je bio gotov kada su svetski moćnici odlučili da je dosta krvoprolića, rovovi su ostali iskopani.
PROČITAJTE JOŠ:
Tako je u Atini 1995. reprezentacija tadašnje Jugoslavije koja je zapravo bila zajednica Srbije i Crne Gore osvojila zlato, a Hrvati su dobili političku direktivu da siđu sa postolja tokom intoniranja himne.
Godine su prolazile, rivalstva bivših republika menjala su kvalitet i intenzitet, a Amerikanci vremenom postajali ranjivi. Počeli su i da gube, ali pre svega kada bi slali trećerazredne postave za svoje standarde.
Čim bi se pojavila ekipa približna najboljim mogućnostima koje imaju, rivale bi ostavili u prašini.
A onda su se pojavili Nikola Jokić i Luka Dončić koji su i na NBA nivou postali moćni igrači i dominantni faktori, dokaz da na ovim prostorima imamo i dalje vanserijske igrače.
Problem je što su njih dvojica igrači različitih selekcija.
Kada na to dodamo da u Hrvatskoj imamo na primer Ivicu Zubca, Marija Hezonju, u Bosni Džanana Musu, Jusufa Nutkića i uz njih još gomilu sjajnih igrača poput recimo Bogdana Bogdanovića, sa usana se otme samo „eh šta bi bilo“…
Naročito ovog leta. Srbija je uspela da jednu od najboljih ikada sastavljenih američkih selekcija baci na konopce i zamalo pobedi na Igrama u Parizu. Da je bio samo bar Luka Dončić…
Nekoliko meseci kasnije u Ljubljani i Zagrebu videli smo gotovo sve najveće asove sa ovih prostora na dva spektakla. Jedan u čast kraja karijere Gorana Dragića, drugi u znak sećanja na jednog od najboljih ikada Dražena Petrovića.
Zajedničko za oba bilo je da je okupila najbolje što je košarka sa ovih prostora mogla da ponudi uz pojačanja iz Evrope i NBA lige.
Zajedničko je bilo i to da je košarka uspela sve da nas ujedini i pokaže da može i bez tenzije i mržnje.
Tako su u Zagrebu aplauze dobili i Željko Obradovoć i Neven Spahija. I Mario Hezonja i Boban Marjanović. I Toni Kukoč i Predrag Danilović. Nije bilo važno ko odakle dolazi.
Možda o tome najbolje govore i reči Draženove majke Biserke.
„Dražen pripada svima nama i ja moram da hodam ovom zemljom i prenosim to, on je živeo za ljude“.
Tako je i događaj protekao u tom smeru. A pokojni Dražen je imao jedan san.
„Draženov san je bio da mi sa drim timom možemo ravnopravno i zato sam ja čestitala gospodinu Pešiću na medalji i njegovim igračima. Da je 1992. bila reprezentacija Jugoslavije bila tu mi bi pobedili“.
Isto je pitanje ponovo bilo na usnama svih nas.Da li bi pobedili da smo u ekipi imali Dončića, Zubca, Musu, Hezonju?
Izvesno je da nikada to nećemo saznati.
I možda je i bolje tako. Da neke priče ostanu neispričane, jer nam ostavljaju prostor da maštamo.
Stvarnost ume da bude surova što je i raspad Jugoslavije pokazao. Za sve nas bi možda bilo najbolje da ta država nikada nije ni nastala i da smo se i za nju pitali šta bi bilo, kad bi bilo.
Ono što niko ne može da nam oduzme jeste pravo da uživamo u igrama pomenutih majstora i da ih povremeno, makar i tokom egzibicije i nekog slavlja i sećanja gledamo u istom timu.
BONUS VIDEO
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
