0
Ne želim da zvučim kao Kalimero ili kao nečiji advokat, samo kao čovek koji nimalo nije voleo Džamala Mareja.
Kako su godine prolazile i kako je peglao svoje nedostatke i mane, tako je otključavao limite i mnoge skeptike pretvorio u poštovaoce.
PROČITAJTE JOŠ:
I dalje neće porasti u očima pasioniranih ljubitelja košarke do nekih visina koje se mogu smatrati košarkaškim Olimpom i gde su neke iskonske veličine tog sporta, ali da je sebe pretvorio u NBA zvezdu – jeste.
Tu nema nimalo spora. Pa kako je onda moguće da ga ama baš niko nije birao među najveće zvezde u najjačoj ligi na svetu?
Nedavno sam pisao o tome zbog čega se američka, ali i van-američka publika donekle obrukala na glasanju za Ol-star i zašto mislim da je Marej zaslužio da bude izabran.
Na stranu njegovih dvadesetak poena u regularnom delu sezone i postepeno rastuće brojke u kolonama gde su asistencije kako sazreva, na stranu i činjenica da u plej-ofu uvek skoči bar za 20-30 posto…
Ostaje nejasno kako su ovog puta mogli da ga previde i treneri. Čovek je NBA šampion, a nema nijedan Ol-star nastup.
Bez njega verovatno Nikola Jokić sam ne bi mogao da dogura Denver do šampionskog prstena i to se pokazalo prošle sezone. Kako se Marej vratio iz povrede i podigao nivo svoje košarke u plej-ofu, uz prave rotacione „šrafove“ u timu Majkla Melouna, sve se posložilo za prvi prsten u istoriji franšize.
Kako je onda moguće da treneri koji su glasali za sedam igrača iz svojih konferencija, dva beka, tri visoka igrača i još dva igrača bez obzira na pozicije, nisu uzeli Mareja u razmatranje?
Ispalo je da skoro svi imaju saigrača iz ekipe, osim Jokića. Devin Buker je tu uz Kevina Durenta, Entoni Edvards uz Karl-Entoni Taunsa, Lebron uz Entonija Dejvisa, Pol Džordž uz Kavaja Lenarda.
Stefu Kariju niko nije tu iz Golden Stejta, Šeju Gildžes-Aleksanderu nema nikog više iz Oklahome, Luki Dončiću iz Dalasa i Jokiću iz Denvera.
Bizarno je da nema nikog ni iz Sakramento Kingsa, a Domantas Sabonis i Dieron Foks su bili konkurenti u jednom od najboljih timova zapadne konferencije, dok je Finiks recimo sedmi.
Poštovanje Lebronu i Dejvisu, ali Lejkersi su deveti, dok Luka Dončić i sada sam vuče Dalas samo do osmog mesta, a Golden Stejt je 12.
Ako se, pak gledaju lične statistike, Džoržd i Kavaj nisu baš toliko drastično ispred Mareja da obojica budu izabrani. Radi se o razlici od dva, tri poena u proseku.
Ako se vodimo logikom da treneri imaju moć da ispeglaju neke od nepravdi koje su možda napravili navijači zbog svojih ličnih simpatija ili ukusa, nema objašnjenja zašto je prema Jokiću napravljena nepravda da uz sebe nema svog „Robina“ u Indijanapolisu od 16. do 18. februara.
I normalno, zašto je prema Kanađaninu napravljena nepravda pa da mu je lakše da dođe do titule šampiona nego do Ol-stara, pošto na skup svih zvezda može samo kao navijač u publici.
Međutim, ni ne treba mu. Jokića svakako ne zanima da se mlati po Ol-staru i tamo u igri bez odbrana i značaja (bar onog takmičarskog) lomi noge.
A Mareju ovakva odluka navijača i trenera može samo da koristi. Nije reč o nekom ko će padati u depresiju jer ga nisu birali.
Neće verovatno previše ni kukati zbog toga što nije dobio nešto što zaslužuje. To što se zasluži stiže na naplatu na kraju sezone.
Do tada će Marej verovatno samo zapeti još više, motivisan da pokaže i podseti sve one koji su ga sada prevideli, ko je šampion NBA lige.
Nema sumnje da će uz Jokića tamo podsetiti da ti, kad postaneš superstar, zvanje „Ol-stara“ ni ne treba, jer se na kraju dana računaju samo prstenovi. Nešto u tom fazonu je rekao i Majkl Meloun kad je napomenuo da „mnogi Ol-star igrači neće nikad u plej-ofu uraditi stvari koje je radio Marej“.
A trenutno su dva čoveka gospodari prstenova u NBA ligi i nameravaju to da ostanu ko god im stane na put. Sada će samo imati motiv više da to i dokažu.
BONUS VIDEO: Novi tripl-dabl Nikole Jokića protiv Milvokija