12
Krah. Fijasko. Debakl. Katastrofa... Mnogo je teških reči kojima se može opisati neuspeh košarkaške reprezentacije Srbije u kvalifikacijama za Olimpijske igre i emocije koje je taj rezultat izazvao u čitavoj zemlji.
PROČITAJTE JOŠ
Kada se glave malo ohlade i sagleda sve iz racionalnije perspektive, jasno je da rezultatski krah nije došao kao proizvod nesrećnih okolnosti ili jednog lošeg dana.
U takvim situacijama se uvek prvo postavlja pitanje odgovornosti selektora, njegovih odluka i način na koji je vodio ekipu.
Međutim, gotovo da niko ne govori o odgovornosti onog koji vodi srpsku košarku, a to je Predrag Danilović, predsednik Košarkaškog saveza Srbije.
Odluke Igora Kokoškova su pod ogromnom lupom nakon velikog šamara koji smo dobili od Italije.
Iako ne treba stvari lomiti preko kolena, odgovornost trenera se mora preispitati.
Kokoškov je nakon debakla na Svetskom prvenstvu kada nam je Argentina održala čas košarke dočekan kao spasilac i ličnost koja je trebala da reši sve probleme koje su pratile generaciju igrača u koje su polagane ogromne nade.
Nacija je tada upirala prst u legendu srpske košarke Aleksandra Đorđevića, koji je smatran glavnim krivcem za neuspeh na tom prvenstvu, iako je pre toga kao selektor osvojio tri srebrne medalje.
Optuživali su ga da ne zna da iskoristi Jokića, da zbog njegove sujete ne igraju pojedini igrači i da Srbiji treba neko ko razume nove trendove.
Kokoškov je došao sa pedigreom vrhunskog NBA pomoćnika koji je pritom kao selektor pokazao sa Gruzijom i naročito sa Slovenijom sa kojom je postao prvak Evrope da je materijal za visoke domete.
Pri tom je bio i sigurna opklada čelnih ljudi srpske košarke, jer se znalo da je miljenik nacije koja je verovala da zbog činjenice da je kao trener stasao u Americi i da ima pristup koji je bliskiji igračima nove generacije, može da povede Srbiju do velikih visina…
Međutim, da nešto ne štima i da postoje problemi, videlo se tokom nakaradnih FIBA kvalifikacija za Evropsko prvenstvo, kada smo doživeli neke sramotne poraze kao što je onaj protiv Švajcarske, zemlje koja je po kvalitetu iz treće-četvrte divizije evropske košarke.
Koliko god da je imao problem zbog činjenice da većina najboljih igrača nije mogla da igra u sumanutim FIBA prozorima, imao je na raspolaganju nekoliko solidnih igrača i talenata sa kojima ne bi smeo da ima problem protiv ekipa kakva je Švajcarska.
Niko tada nije pridavao preveliki značaj i mučenje u kvalifikacijama je pripisivano apsurdnom sistemu koje je FIBA smislila.
Verovalo se tada da će Kokoškov uspeti da okupi krem srpske košarke i da će se taj tim boriti sa Amerikancima za zlato u Tokiju.
Od trenutka kada je objavljen širi spisak na kome je sve „prštalo“ od zvučnih imena, do totalnog debakla nije prošlo ni dva meseca.
Niti je Kokoškov uspeo da okupi najbolje što Srbija ima, niti su mu brojne povrede u tome pomogle.
Prvi veliki udarac je zadao Nikola Jokić odlukom da preskoči obaveze u reprezentaciji tokom ovog leta zbog velikog umora. Međutim, nije poraz bio u samom otkazu koliko u činjenici da je i Kokoškov za njega saznao kada i ostatak Srbije iz medija. Ni mlade nade, Aleksej Pokuševski i Alen Smailagić nisu poleteli da se dokažu u dresu nacionalnog tima, a onda je krenula i serija bizarnih povreda.
Ono gde su svi videli veliku snagu Igora Kokoškova, ispostavilo se kao prazna priča. Selektor gotovo da nije imao nikakvu komunikaciju sa igračima iz NBA lige i na njihove odluke imao je uticaj kao i bilo ko ko čita ovaj tekst.
Verovatno je na to uticala i činjenica da je paralelno radio i u Fenerbahčeu, klubu sa visokim ambicijama, i da je kompletan posao prepustio Savezu.
Iako je u košarci pravilo da treneri paralelno rade i u klubovima i reprezentaciji, Kokoškov je uspehe sa Slovenijom i Gruzijom napravio kao NBA asistent i očigledno je ovo za njega bio veliki zalogaj.
Ono što je poražavajuće jeste činjenica da je ekipa na terenu izgledala potpuno beskrvno, bezidejno, kao gomila rekreativaca koja je došla da odradi tezgu ida čim se ugase svetla ode kući.
Ne računajući izuzetke u vidu Anđušića, Dobrića i Petruševa, svi ostali su izgledali prilično beskrvno, pa je pitanje kakva je uloga selektora u takvom odnosu igrača.
Njegovi tajm-auti tokom utakmica su izgledali kao seminari organizovani zbog opuštenog druženja. Kokoškov ne može da menja prirodu svog karaktera, ali sve je izgledalo mrtvo, previše ravno čak i za njega.
Iako je Nemanja Bjelica posle utakmice u emotivnom govoru krivicu svalio na sebe i saigrače zbog odnosa i nezalaganja i tom prilikom amnestirao trenera, pitanje je kako je Kokoškov dozvolio da pristane na takav odnos igrača i ne pokaže autoritet kada je bilo najpotrebnije.
Ispalo je na kraju da je više energije potrošeno da se utvrdi ko je „vera, a ko je nevera“, nego na igre na terenu.
Međutim, nijednog trenutka ne smemo sa uma smetnuti činjenicu da „riba smrdi od glave, a ne od repa“ kako to kaže stara narodna mudrost.
Pre pitanja odgovornosti samog selektora, mora se postaviti pitanje odgovornosti čelnih ljudi srpske košarke. Predsednik KSS-a Predrag Danilović se ne oglašava, a za vreme njegovog mandata koji traje već četiri ipo godine, srpska košarka je doživela ozbiljan sunovrat. Mlađe kategorije su u katastrofalnom stanju, novih talenta skoro da nema na vidiku, a Srbija je posle evropskog srebra 2017. godine doživela veliki neuspeh na Svetskom prvenstvu i fijasko u kvalifikacijama za Olimpijske igre.
Po treći put u poslednja četiri navrata, nećemo gledati košarkaše na Olimpijskim igrama. To polako postaje pravilo, a to je veliki razlog za brigu.
Jedina anomalija u godinama neuspeha, bile su košarkašice, ali je jasno da je to bio uspeh njih samih, nego sistemskog rada saveza.
Zato prvo pitanje odgovornosti mora da se postavi Predragu Daniloviću i njihovim saradnicima, pa da se onda rešava sudbina i Igora Kokoškova.
U Litvaniji i Grčkoj je to rešeno bez pompe, selektori su se posle fijaska sami povukli.
U Srbiji izgleda ništa ne može da se reši bez drame.
BONUS VIDEO: Kako su „orlovi“ ostali bez Olimpijskih igara u beogradskoj sramoti
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
