6
Čim sam na ekranu mobilnog telefona video obaveštenje sa likom Šemsa Čaranije i ispod imenom i prezimenom Grega Popoviča, znao sam da ne može da bude dobro.
Klikni, otključavaj, otključavaj… Čekaj, koji je beše PIN? Predosećao sam da mogu da budu dve stvari.
PROČITAJTE JOŠ:
Ili se penzioniše, ili je nešto zdravstveno pošlo po zlu. A znate i sami da čim iz Amerike ne stigne tačna informacija šta je, već napišu „undisclosed health issues“ (ne otkrivaju konkretno o čemu je reč), znate da nije ništa dobro.
Samo da nije najgora vest o čoveku, čiji sam potpis nekako iskamčio i dobio na sveščici koju godinama pedantno čuvam u jednoj kutiji kod kuće, dok sliku sa njim imam na „vajberu“.
Mič Džonson je, ako je i planirao da postane nekad glavni trener sigurno hteo da izbegne da to bude privremeno na ovaj način, dva i po sata pred utakmicu sa Minesotom Timbervulvs.
„Ne oseća se dobro, ovo se dešavalo i ranije. Mislim da svako mora da bude spreman da uskoči. Bilo je i ranije povrea i ponekad se ljudi razbole ili se ne osećaju dobro. Takve stvari se dešavaju. Pop se jednostavno ne oseća kako treba“, rekao je Džonson.
Ostalo je pitanje šta se dešava sa jednim od najvećih košarkaških trenera i umova koje je svet ikad video. To je otkriveno posle desetak dana u sredu uveče kada su San Antonio Sparsi otvoreno rekli: „Naš trener je imao moždani udar“. Bum.
Informaciju nije ublažio ni njihov dodatak da je čovek, koji na istoj klupi sedi već 28 godina, imao „samo“ blaži oblik šloga drugog novembra.
A ni to da će se u potpunosti oporaviti. Mi, koji smo sa divljenjem gledali Sparse koje je Pop stvarao do sredine prošle decenije, verovatno se već neko vreme pitamo što ne odmori od košarke?
Dao je svoj pečat, krešendo te generacije je bila sezona 2013/2014 i verovatno se mnogi od vas sećaju kako se ona završila.
Znam samo da je posle poraza od Majamija 2013. mnogo ljudi mislilo: „to je to, gotovo je“, jer su još tada Tim Dankan, Manu Đinobili i Toni Parker bili opisivani kao „starci“.
Dankan i Đinobili su imali 36, odnosno 37 godina, Parker je mlađi, ali sam ne bi mogao da uradi praktično ništa bez ove druge dvojice.
A svi su se skupa prilagodili ulogama koje je podelio upravo Popovič. Stručnjak koji je u klubu iz Teksasa šef trenerskog tima postao davne 1996. i to pošto je iz operativne uloge prešao na klupu.
Više od četvrt veka kasnije i dalje nije izgubio na šarmu zbog kog je toliko i prepoznatljiv u svetu košarke, pa se jednom šalio na račun svog mlađanog sastava gde svima može da bude deda.
„Verovatno ne bi trebalo ovo da kažem, ali niko ovde ne treba da ide u Vegas i da se kladi da će ovaj tim osvojiti titulu“, rekao je u šali pre koju godinu.
A kad su ga pitali zbog čega i dalje radi u košarci i šta je razlog da se vrati na još jednu sezonu, kratko je uzvratio sa: „Moja plata“.
Isti taj čovek je kroz karijeru formirao u San Antoniju kulturu predanosti i rada, podređivanja ulogama. Pa, svi pamte koliko je to poštovao recimo Emanuel Đinobili.
Da je imao ego današnjih NBA zvezda, garantovano bi mogao da ima i veću ulogu i više miliona na bankovnom računu negde drugde.
Nije to hteo, dok je Gregu uvek bilo krivo zbog načina na koji je koristio Argentinca u drugom planu, ali, tako je bilo najbolje za ekipu.
„Njega ne mogu da treniram“, pričao je svojevremeno zbog nepredvidivosti Manuovog genija i sposobnosti da uradi nešto suludo na terenu što je sam on video kao logično.
Popovič je, kao čovek sistema, ipak našao recept da taj genij kanališe, usmeri i u nekim momentima smiri, a dobio je jedan od najboljih trija koji je košarka videla.
Pre 25 godina je Đinobili došao u Sparse kao 57. pik bez preteranih očekivanja javnosti, u vreme kad je Dankan već bio tamo jedan od dva tornja uz Dejvida Robinsona. Timi i „Admiral“ su već osvojili zajedno jedan prsten kada je Popovič počeo da kreira nešto novo.
Strpljivo je Manu čekao svoj red, a kad je došao i Parker kao 28. pik dve godine posle Argentinca, dobili su se obrisi novog tima koja će promeniti i svoj stil košarke.
Nekad možda isuviše defanzivna ili gruba, ekipa je počela da se menja zajedno sa vremenom u kom ju je Popovič kreirao i kako su se Đinobili, Parker i Dankan zajedno uklapali i razvijali.
San Antonio je osvojio ukupno pet titula u proteklih 28 godina, odnosno, bolje je reći za 18 godina do 2014. kada je uzeta poslednja.
U vreme kada je Lebron Džejms stasavao, mogao je više puta samo da gleda kako prstenove uzimaju Kobi, Pirs, Garnet, Gasol, Dankan, Đinobili, Parker, Novicki i ostali dok on nije došao na red.
A došao je tako što je stvorio tim u kom će prva, druga i treća violina biti on, Vejd i Boš. Skromno.
Pa čak i tako su izgubili od Dirka Novickog 2011, a onda na hladnokrvnost Reja Alena u završnici šeste utakmice finala 2013. pobedili Sparse posle svoje prve titule.
Greg se sa Sparsima osvetio Lebronu i Hitu atomskom košarkom u finalu 2014. kada je San Antonio igrao verovatno i najlepšu, pravu timsku poeziju na parketu.
Deni Grin je šutirao kao da mu od toga život zavisi u nekim trenucima, Kavaj Lenard je delovao kao da je sa druge planete, a egzotičan miks igrača sa svih meridijana Popovič je poslednji put pretvorio u šampione, pa mu se Boris Dijao javio sa čašom vina u ruci, širokim osmehom i viškom kilograma kad je sve bilo gotovo.
Greg mu, naravno, nije uzeo za zlo, ali je Francuz morao da bolje povede računa o sebi i svom telu kad posao opet počne.
„Vrtim glavu i pokušavam da shvatim zašto ja stojim tu, a on ne. A svi znamo zašto“, rekao je Popovič emotivno posle 19 godina sa Dankanom i Timijevog povlačenja, opisujući ga kao jednu od najiskrenijih i poštenijih osoba koje je upoznao. To je bio i znak da se trofejna generacija gasi.
Od poslednje titule do danas je San Antonio konstantno u nekoj vrsti reizgradnje, bilo da se menjaju prve zvezde ili da se gradi od nule. Jedina konstanta je bio trener.
Deluje da se od te nule pomerilo dolaskom Viktora Vembanjame, za koga je Popovič verovatno idealan trener. Ali, onaj Popovič koji je imao bar koju godinu manje i nešto bolje zdravlje.
Popovič je u San Antoniju više od jednog košarkaškog stručnjaka. Na papiru je trener, za klub je institucija, a za igrače otac. Zato je i Manuu bilo teško kada je preminula Gregova supruga Erin, 2018.
Ostala su mu posle toga deca i ostala mu je košarka, u kojoj se naosvajao svega. Triput je bio najbolji trener u NBA, čovek sa najviše pobeda u istoriji na mestu trenera (1388) pred ovu sezonu, osvajač zlata u Tokiju kao selektor Sjedinjenih Država.
Šta god je hteo u košarci, ostvario je i sada sve i da kaže poslednje zbogom da bi sačuvao zdravlje i posvetio se svojoj biološkoj porodici, neće imati za čime da žali. Uostalom, i košarkaška porodica će ga zauvek pamtiti i voleti.
BONUS VIDEO: Nikola Jokić novim tripl-dablom srušio Dalas
