0
Derik Rouz je otišao u penziju. Ova rečenica zvuči tako čudno, jer garant ima onih koji nisu ni znali da još uvek igra.
Tužno je što smo ga nekako zaboravili iako je sve vreme bio tu. Bio je, ali nije bio „onaj svoj“.
PROČITAJTE JOŠ:
Daleko je bio od onog momka zbog kog je komentator u transu urlao u mikrofon kada je Rouz zakucao u kontri preko Gorana Dragića.
Dragić se tako našao na posteru u jednom od najsvetlijih perioda Rouzove karijere. Njen vrhunac je dostigao rano i brzo su mu i krila sagorela.
Trebalo je da bude „sledeća velika stvar“ u Čikagu posle Majkla Džordana, a svi znaju koliko je Džordan tamo bio veliki.
Šest finala, isto toliko titula, strah i trepet tokom devedesetih i onda šest godina mučenja, pa dva lagana ispadanja od Vašingtona i Majamija u prvoj rundi.
To je bila neka nova stvarnost Bulsa koji su tek 2007, devet godina posle „poslednjeg plesa“ Džordanove generacije, dočekali da slave u jednoj plej-of seriji.
Ali, i kad pogledate tu šarenu i egzotičnu skupinu likova kakvi su bili Luol Deng, Ben Gordon, Viktor Hrijapa, Andres Noćioni, Tabo Sefološa, Ben Valas i ostali, bude jasno da nešto fali.
Pa neće valjda Kirk Hajnrih da bude lice franšize? Neće to sigurno biti ni, u tom trenutku već 33-godišnji Valas.
Ukratko, falila je zvezda ekipe. Možete onda samo da zamislite koliko je značilo kada su Čikago Bulsi 2008. godine sa prvog mesta draftovali „domaćeg“ momka u Deriku Rouzu sa prvog mesta.
To se odmah videlo i na parketu. Atletske predispozicije iz 22. veka, šut ostao negde u 20, ali Rouz je bio poezija u pokretu i transformers u istom čoveku.
Njegov roling možda neće biti elegantan kao kada ga izvodi Kajri Irving, ali će biti odsečan, brz i nezaustavljiv za većinu čuvara.
Ako ne i sve u tom periodu kada je „Ruža“ dominirala ligom. Nije ni čudo što se njegovo ime brzo našlo u katalozima raznih sponzora i što je dobio svoj zaštitni znak u obliku ruže.
Rouz je po dolasku u NBA postao ruki sezone, ali i najmlađi MVP u istoriji NBA lige sa samo 22 godine.
Činilo se da je nebo granica, a granica je zapravo bila daleko bliže zemlji – u Derikovim kolenima i zglobovima.
Stil igre, način trčanja i naročito doskoka, beskompromisnost… Sve su to bili rizici posla, ali i kletva koja mu je na kraju uništila karijeru.
Ako to tako može da se kaže za nekoga ko je postao MVP i prekinuo dominaciju Lebrona Džejmsa tokom Džejmsovog igračkog vrhunca.
Kao što će neko danas teško reći da je čovek sa 17,4 poena u proseku kroz karijeru neko ko bi mogao da se nazove superstarom.
Žalosno je što je to bio svega četiri sezone kada je triput bio i Ol-star. Sva tri puta je imao i preko 20 poena po sezoni, a da mu šut za tri nikad nije prešao 33,2 posto.
I opet je na terenu plenio i pravio šou, delovao neuhvatljivo kad je bio u svom elementu.
Za sve to vreme se nije pronalazio u toj ulozi superstara, pa nije bio jedan od onih koji su „patili“ od pažnje javnosti kad izađu s parketa. Naprotiv.
„Čikago nije navikao na popularnost. Kad je Majkl Džordan bio ovde, svi su bili naviknuti na glumce i pevače na utakmicama. Ali od tada je bila suša… Uvek imam nekog uz sebe, nosim kačket i naočare, a ljudi me svejedno primećuju. Ako izađem bez kape, osećam se kao da sam go. Ovaj život ne odgovara mom karakteru“, rekao je Rouz davne 2012. za GQ.
Živeo je život običnog čoveka van terena, dok se na njemu pretvarao u čudovište koje je Bulse u sezoni 2010/2011 vodilo do 62 pobede sa 25 poena, 7,7 asistencija i 4,1 skokom po meču.
Delovalo je da će Bulsi nastaviti da rastu kao tim iako su te sezone izgubili u finalu Istoka od „napucanog“ Majamija sa Lebronom, Vejdom i Bošom.
Nažalost, to finale će ostati i jedino za Bulse koje je predvodio Derik jer je prvi put povredio koleno 2012. i od tada više ništa nije bilo isto. Da može, tu seriju prve runde plej-ofa sa Filadelfijom Seventiksers bi verovatno vratio i izašao iz igre pre nego što se srušio na zemlju u bolovima kakve ranije nije mogao ni da zamisli.
Pokušavao je u godinama koje su dolazile da se prilagodi i da svoju igru malo koriguje tako da ne zavisi od atletskih sposobnosti, ali kako mu šut nikako nije dolazio kao nešto prirodno, to je bilo utoliko teži posao.
A onda kada se i vratio na parket posle propuštene cele sezone, došla je nova povreda kolena. Pa onda još jedna.
Sve i da je hteo da se vrati i došao do čarobnog napitka da spreči sve povrede u budućnosti, posle tri velike već je bio „obeležen“.
U poslednjih šest, sedam godina nije mogao da sastavi pedesetak utakmica, možda nekoliko puta.
Iz Čikaga je otišao 2016. i od tada je bio košarkaški nomad koji je obišao i Njujork i Klivlend, Minesotu, Detroit, Memfis.
Jednom kada je od Bi Džej Armstronga, tadašnjeg generalnog menadžera Čikago Bulsa čuo rečenicu: „Deriče, trejdovan si“, odgovorio je sa „Lažeš“, dok se kretao nervozno i suznih očiju. Nije mogao da se smiri.
Toliko mu je značio Čikago i toliko ga je pogodilo što svom rodnom gradu nije mogao da donese nešto veliko.
Zato je Bulsima u amanet ostavio i svoj stari broj 1 koji ga je krasio tokom prvih osam godina karijere. Uzeo je u Njujorku 25-icu i probao da okrene novi list, uzdajući se u svoje nove adute i kvalitete.
„Prošlost ostaje u prošlosti i to je broj 1 koji će uvek ostati uz mene. Taj broj će uvek podsećati ljude na to kakav sam igrač bio nekada. Igrao sam se košarke, bio sam čist talenat. Sada, sa brojem 25, dosta sam iskusniji i nekako sam sazreo pa nećete više videti istog igrača, imaću više samokotrole, koristiti više opcija na parketu. Taj broj ostaje ugraviran, ne ide nigde, a ovo je samo novi korak, korak u pravom smeru“, rekao je Derik kad je došao u Medison Skver Garden, gde sve šljašti još svetlije.
Neko ko je privatno zatvoren kao Rouz znao je da sve nakon toga postaje posao. Hteo je da odustane i već tada se povuče, a porodica ga je odgovorila od te zamisli.
Pre šest godina je Juti Džez kao igrač Timbervulvsa ubacio 50 poena što mu je do danas ostao rekord karijere. Tada se i rasplakao.
Pustio je da pokuljaju sve emocije jer ga je život podsetio šta bi sve mogao da uradi, samo da povreda nije bilo.
Ali, bilo ih je. Kao i kod Trejsija Mekgrejdija, Grenta Hila i brojnih drugih asova, bilo ih je. Malo je onih koji su imali tako raskošan talenat, inteligenciju i fanatizam Kobija Brajanta da se svaki put vrate jednako opasni i ubojiti.
Rouz nije imao taj recept u svojoj torbi, ili bi ga našao da ga iznutra nisu uništavale sopstvene emocije.
Osećao se izdano kada je otišao iz Čikaga, Njujork mu je nakon toga mnogo lakše okrenuo leđa.
Njegova lojalnost gradu u kom je odrastao, kako sam kaže, u zgradi „gde ga nije zanimao domaći dok ga grize po šest bubašvaba“, bila je i ostala nešto što nemaju mnogi profesionalci danas.
Nekad ga ni saigrači nisu najbolje razumeli, pokušavali su da glume bliskost sa njim i kada je nije tražio, dok se trudio da jednostavno bude samo svoj.
Klonio se laži, bilo da mora sam da je izgovara kada kaže: „Ma da, ja ću opet biti na vrhu“, jer je znao da se to neće desiti, ili kada laž izgovara neko drugi.
Sada je posle svih igračkih uspona i psihičkih i emotivnih padova uspeo da kaže „kraj“ bez prevelike pompe i cirkusa.
Sad može u miru da se posveti porodici, košarku može da gleda na televiziji povremeno, dok njegove „hajlajtse“ i godinama kasnije gledaju navijači širom sveta. I pitaju se zbog „Ruže“: A šta bi bilo da povreda nije bilo?
BONUS VIDEO: Bravure Nikole Jokića
