0
Prvi put sam na let došao više od četiri sata ranije i umalo da put snova ne počne kako treba, ali nikad ne znate koga ćete i gde da sretnete.
Možda znate onaj osećaj kad ste skroz „čisti“ i znate da niste ništa krivi, i opet vas nešto preseče… Ali, kada imate dosta prijatelja (hvala životu na tome), onda ste stvarno bogati i onda i one prilično neprijatne situacije neočekivano ispadnu daleko lepše.
A Nova.rs je na Mundobasket krenula u utorak uveče i, preplašen višemesečnim gužvama i haosom na aerodromu „Nikola Tesla“, rešio sam da poranim. Kad kažem poranim, to mislim bukvalno, jer sam na let zakazan za 20.20 došao više od četiri sata ranije. Nikad se ne zna…
PROČITAJTE JOŠ
Realno, nije bilo potrebe baš toliko, ali ovaj put se išlo malo štreberski. Iz Beograda smo leteli u utorak uveče za Istanbul, tamo je trebalo da imamo tri sata pauze, na šta je dodato još četiri, jer je let za Manilu pomeren na 6.20. Tako je let od 12 sati, odnosno sve ukupno skoro 30 sati puta, nepredviđeno moglo da uđe i u treći dan. A sve je bilo kako treba, gužva podnošljiva, sačekao sam kolegu Petra, našli smo sve kuda, šta i kako, predali prtljag i dva sata pre leta pošli ka pasoškoj kontroli u Beogradu. Bilo je previše dobro uklopljeno da bi se baš tako i ostvarilo…
I idemo mi, još on kaže kako nismo u takozvanom prioritetnom prolaz (priority lane), tu se nađe tek po neko, i samo sam odjednom začuo: „Onog s kačketom mi pošaljite“! Šta je sad, pomislio sam, oko nas nema petoro ljudi, a tek niko s kačketom, znači ja sam taj. Ne vidim lepo ko me je označio, mnogo je njih kao obezbeđenje tu pozicionirano, čujem samo dubok glas iza stuba. I ono sa početka, znam, čist sam, samo opet nije prijatno nikako.
Nekako sam uvek bio ljubomoran na mog druga i kolegu Miodraga Dimitrijevića, dobro vam poznatog, kako se uvek njemu desi nešto jako pred put na grend slem. Te prokuva auto (dvaput), te ima čukanje, te šta sve ne…
A ja – ništa. Došao na aerodrom toliko ranije da je bilo vremena za one misli koje baš nikad ne vrtite u glavi… I kada je ponovio „Da, da, ovog s kačketom“, ugledam tog dobro poznatog šmekera, nekadašnjeg kolegu, druga, i dalje zna dobro da piše, skoro koliko zna i fudbala.
Baš olakšanje odjednom, osmeh sve menja. Popričamo malo, odjednom se otvori pred nama i onaj prioritetni prolaz, lakše je uz razgovor do pasoške kontrole.
A poželeo nam je i sreću, ta beogradska nas je pratila do Istanbula, a tamo to odlaganje i upoznavanje svakog ćoška aerodroma „Ataturk“. Jedi, pij, šetaj, kucaj, drndaj telefon, dovijaj se za internet – da, moralo je i to.
Šta god da se desi dalje, već od samog početka je jasno koliko će jako biti ovih 20 dana.
BONUS VIDEO Ispraćaj košarkaša na Svetsko prvenstvo
