0
Ipak je ovo Svetsko prvenstvo, nemoguće da stvari funkcionišu tako - lako ćemo. Ali očito da ništa nije savršeno, naročito ne ovde u Kataru.
Direktno izveštavanje iz Katara donosi vam m&m’s.
Ko će vam negde dati u ruke skoro 300 evra koliko koštaju četiri karte za meč Mundijala i jednostavno vas pustiti? Govorkalo se da se na mečeve može i bez ulaznice i ispade da je stvarno tako.
Totalno neočekivano, bez ulaznice, našao sam se na tribini uz „braću Indijce“ koja su bila u obeležjima Hrvatske. Komedija živa, a sve je počelo i završilo se totalno spontano.
PROČITAJTE JOŠ:
Dan pred utakmicu Srbije i Kameruna, navijači „orlova“ mogli su da se mole za što više golova Brazilaca u mreži Švajcarske.
Kad su nama dali dva, računam, valjda Švajcarcima mogu bar jedan, dva više. To bi nam pomoglo, mislim se, Srbija pobedi Kamerun i onda može da nam igra i remi protiv „sajdžija“.
Mogao bi možda da zaigra Vlahović, Kostić i Radonjić da probijaju sa strana… Sve to su u nedelju bile neke od prvih misli u danu koji je počeo veoma sporo.
Ako izuzmemo konferenciju i trening našeg tima, nije se imalo mnogo šta uraditi. A pošto su tog dana Hrvati igrali protiv Kanade, mirisalo je na dobru utakmicu.
Kanađani su pokazali zube Belgijancima, Hrvati nisu baš blistali protiv Maroka i reko’, hajde da odem do Kalifa stadiona da vidim šta navijači „vatrenih“ misle.
U tom trenutku su imali bod, Maroko već četiri, a Belgija tri. Pobeda potrebna kao „hleb naš nasušni“.
Plan mi se raspao, a da praktično nije ni počeo. Srećem ispred stadiona ženu u bojama Hrvatske sa dve ćerkice.
„Hajde kratko da mi kažete šta mislite kako ćete proći u grupi, niste baš u dobroj situaciji“, konstatujem, a ona kaže da se ne boji i da se pobeda ne dovodi u pitanje.
Počinjemo da pričamo i kaže da je u Dohi već šest godina, da je jedna od mnogih koji sa naših prostora odu tamo zbog posla u avio biznisu, konstatujem da sam već upoznao nekoliko ljudi sa sličnom „sudbinom“.
U jednom trenutku spominje da nema karte, te da nije mogla da ih uzme blagovremeno, iako u šali kaže da je „lokalka“.
Buva koja mi se u glavi rodila dan ranije, pred utakmicu Argentine i Meksika, opet je proradila. Naveliko se piše da se ljudi puštaju na stadion za džabe, a lično sam video na stotine ljudi iz Indije, Pakistana i drugih zemalja iz tog dela sveta na tribinama u bojama različitih država učesnica Mundijala.
„Ako uspem da se promuvam, može da bude dobra priča“, pomislio sam. Ne zato što sam cicija, već radi testiranja sistema i njegovih granica.
Dok sam se ja bavio tim razmišljanjem, dolazi „komšika“ iz Hrvatske sa nekim čovekom koji nas upućuje da samo prođemo kroz „zmijicu“ i da će nas pustiti.
Odlazimo gde nam je rekao, a redar nas tamo pita za karte. Mi se okrećemo i pokazujemo ka momku u uobičajenoj katarskoj odeći.
Traži da ga dovedemo. Dok smo izašli iz reda, već je negde otišao, a za ruku je Hrvaticu povukao neki katarski reporter. Kada je završio, obećao je da će pitati kako da uđemo.
Žalim mu se usput na sistem FIFA za kupovinu karata koji je stvarno na momente horor. Tu imate takozvani „red za čekanje“, što znači da odete na stranicu i počne da se puni linija koja vam pokazuje koliko još vremena treba da se povežete.
Kad sam tražio kartu za Kamerun, taj red je trajao skoro sat vremena. Uspavate se dok „dođete na red“. A i kad dođete onda se desi da vam pokaže da ima karata na lageru, vi kliknete, odete na plaćanje i onda vam kaže da ipak nema karata.
Naš arapski prijatelj je u međuvremeno ispario, a mi smo se vratili na početak. Kažem da odemo na neku drugu kapiju, reporter prilazi i kaže da će nas pustiti malo posle početka utakmice.
U to prolazi neki nepoznati čovek, obučen u belo i pita: „Koliko mi date da vas uvedem“. Bar je bio direktan, mislim se.
U džepu imam u tom trenutku 50 evra, što nije dovoljno ni za jednu kartu treće kategorije i to da ih nabavljate preko FIFA sajta. Tu su bile sedamdesetak evra.
Hrvatica mu nudi 100 dolara, ja spremam 50 evra on nas sa još jednim prijateljem vodi do prve kontrole. Pokazuje na telefonu nešto čuvaru.
Za to vreme mene drugi vuče za rukav i traži da mu pokažem kartu (koju nemam ni fizički ni digitalno), ja mu kažem da nas je naš prijatelj čekirao.
Ovaj se okreće i potvrđuje da je sve u redu. Stavljamo stvari na skener, sreća te nisam poneo punjač, pauerbenk ili selfi stik, zbog kog mi je život preseo u prethodnih deset dana.
Prolazimo kontrolu i praktično tek tako smo bili pred zgradom „3-2-1 Olimpijskog i sportskog muzeja Katara“, koji je naslonjen na stadion.
Problem je što mi i dalje u rukama nemamo nikakvu potvrdu da smo tu legalno, a čekaju nas još dve kontrole, od kojih je jedna kapija na ulazu u zgradu stadiona.
Čovek nas vodi i dalje, opet vadi telefon, radnik pruža ruku i otvara kapiju jednom po jednom od nas četvoro.
Svi prolazimo opet. Uspeh! Je li moguće ovo?! Da nas ipak ne vodi čovek u neki budžak, pa da nas odatle mrak pojede? Da nas nešto ne namešta?
Prisećam se dela razgovora ispred sa komšikom koju ni za ime nisam pitao (pozdravljam je ako čita), kad je rekla – izgleda da ćemo mi ovo onako balkanski, na naš način.
Smejem se u sebi svestan da je najbolje da sad budem ozbiljan i da igram neku ulogu. Koju, nisam znao u tom momentu.
Znam samo da hoću da gledam fudbal, da je Alfonso Dejvis dotle već dao prvi gol i da mi kasnimo koji minut.
Verovali ili ne, sproveo nas je do tribina. Oko mene su bili uglavnom ljudi za koje se videlo da nisu Hrvati, a nosili su obeležja „kockastih“, pa sam ih u šali nazvao „Indusi Osijek“.
Navikli smo već na to da organizatori puste navijače da dođu i popune broj kako bi stadioni delovali punije i to se i meni isplatilo ovog puta.
Ali i to ima svoju cenu. Ne možete da birate sebi mesto, ne znate hoćete li proći i koliko će vam se posrećiti.
Da bi se sve to izbeglo, naravno da je bolje kupiti kartu regularnim putem. Samo da vam sistem ne zabaguje ili vam neko uvali lažnu kartu.
Ako već nisu prodali karte do kraja, onda je svakako bolje da se bar neko nađe na tribinama, nego da one budu poluprazne.
Iz te računice smo profitirali naša susetka iz Hrvatske, njene ćerke i ja u nedelju popodne, pa smo uhvatili kako Andrej Kramarić, Marko LIvaja i Lovro Majer razbijaju Kanadu sa 4:1.
Delu navijača „vatrenih“ nisu na čast služile uvrede na račun Milana Borjana, niti neke aluzije na grozna obeležja i podsećanja iz Drugog svetskog rata.
O tome u ovim redovima neće biti mesta. Dovoljno je reći da je jedan potpuno spor dan dobio lud obrt i da bar ovde u Kataru možete povremeno i da se nađete u ulozi srećnika koji uštedi 70, 100 evra, a gleda dobar fudbal.
Stvarno, da mi je neko rekao, teško bih poverovao. Sve do sada. Na kraju je onaj naš prijatelj koji nas je uveo čak prišao i dao mi flašicu soka.
A da, moram i da napomenem da za svoju uslugu nije uzeo ništa zauzvrat, osim jednog šala sa kockicama od plavokose navijačice „vatrenih“.
Onaj novinarski deo mene svestan je da sve to nije baš sto posto na mestu i da tako ne sme da se organizuje jedno prvenstvo sveta.
Ipak, onaj navijački deo mene kao čoveka koji voli fudbal, ne može, a da ne kaže bar jedno stidljivo „hvala“ tom čoveku, jer kad može masa ljudi iz Azije da dođe na tribinu i „odradi smenu“, pa ode do poluvremena, što ne bi moglo nekoliko nas sa Balkana koji smo tu došli samo zbog fudbala.
BONUS VIDEO: Dušan Vlahović trči sprinteve posle utakmice sa Kamerunom
