Kad krenete da se spuštate od Marakane dole ka Autokomandi, tu tačno između blagajne Partizanovog stadiona i reda kafana, nalazi se OŠ "Vojvoda Mišić".
Na školi sa strane stoji veliki natpis sa čuvenim rečima Živojina Mišića, proslavljenog vojvode iz Prvog svetskog rata.
Štošta od njegovih reči može da se nađe u knjizi „Moje uspomene“, ali ono što većina zna ukratko je sabrano na velikom natpisu na kom stoji: „Ko sme, taj može, ko ne zna za strah, taj ide napred“.
Fudbaleri Crvene zvezde svakog dana prolaze pored tog natpisa i verovatno ga je tek poneki primetio. Da jeste, možda bi poslušali vojvodu i imali u rukama recept kako da izađu na kraj sa Lajpcigom u Ligi šampiona.
Zvezda je u utorak uveče izgubila i drugi meč od nemačkog tima, ovog puta sa 2:1 i teško je reći da je zaslužila remi, iako je svojih šansi imala.
Lajpcig je jednostavno bio bolji. Zvezda je smela da uradi nešto tek kad nije imala nikakvog drugog izbora, a mogla je tek kad je kretala napred.
A tada je već bilo kasno. Lajpcig je znao gde i kako treba da pritisne i dao je recept i ostalima koji se budu suočavali sa srpskim šampionom.
Bokovi su slabi, Milan Rodić i Srđan Mijailović nisu dorasli zadatku u Ligi šampiona i dovoljan je jedan Ćavi Simons da se pusti u trk ili dribling i da kiflom probije Omrija Glazera.
To je tužna istina koju je u nekoliko rečenica sumirao i kapiten crveno-belih Aleksandar Dragović. Dobio je masu duela u vazduhu, imao je i nekoliko intervencija, bio je korektan u onome što je bilo do njega, pa svejedno nosi krst primljenih golova jer on treba da caruje baš u tom delu terena gde ima najviše problema.
Da li baš tu? Deluje da je ipak kritičniji vezni red, ili nepostojanje adekvatne brzine i reakcije na pozicijama koje su u revanšu sa Lajpcigom pokrivali Gelor Kanga i In Bom Hvang.
Bilo je momenata kad je delovalo kao da ih nema, kao da čuvaju jedan drugog, dok se odbrana stiskala dok više nije mogla da izdrži pritisak.
Neka od najjačih evropskih ekipa bi relativno lako zaustavila akciju iz koje je primljen prvi pogodak jer to nije bilo neko spektakularno dodavanje koje „buši“ odbranu.
Bilo je skroz obično dodavanje Ksavera Šlagera, koje je Simons prihvatio na više od 35 metara od gola Zvezde i lagano prišao, namestio se i šutirao.
Kanga je statirao pored njega i prišao tek toliko da proba da ga zaplaši, Mijailović nije znao da li da trči desno i pokriva krilo ili da ulazi u blok.
U novinarskoj loži se tad čulo: „Pola nisu prešli“, kao znak ljutnje zbog viktorija koje su se igrale na terenu. Neko će reći – teško je protiv takvih ekipa, igrate onoliko koliko vam protivnik dozvoli.
Tačno, ali to često izgovaraju ljudi koji vode slabije timove i koji znaju da se neće oni pitati na terenu. Vojvoda Mišić i za njih ima jednu poučnu rečenicu.
„Nema ‘teško’, neću da čujem danas tu reč“, govorio je Mišić. Ključno je to „danas“. Možemo svi da vidimo da Lajpcig i Mančester siti imaju klasu i imaju je svakog dana, ali se protiv njih ne igra svakog dana.
Igra se samo dvaput, a tada mora da se zapne i preko svojih mogućnosti. Fanatična borbenost je nebrojeno puta odnosila prevagu nad kvalitetom.
Pre pet godina je baš u ovo doba godine jedan takav primer viđen baš na Marakani.
„Probudite se, ljudi, osvestite se. Ako sad Švabu ne zadržimo, nikada ga ne zadržasmo. Ako dopustimo da nas sad pregazi propali smo… A kažem vam, pazite, kad ga poteramo, biće velike tutnjave, napraviće se čudo od njega, da će ceo svet seiriti“, vikao je Mišić za vreme Kolubarske bitke.
I vojska je poterala „Švabe“ pod Mišićevom komandom, Zvezda to nije mogla bar ne do kraja. Krenula je da tera po svom tek u drugom poluvremenu kad je primila drugi gol, ali nije zapamtila ni lekciju Milana Živadinovića da je 2:0 najopasniji rezultat.
Malo je falilo da se Lajpcigu obije o glavu to što je bio priteran uza zid i da Piter Olanjinka i Šerif Endiaje pogode mrežu protivnika, pa da stvarno bude „tutnjave“.
Ovako, za kraj, ostaje još jedna veoma bitna poruka Živojina Mišića koji je pričao o nedostatku muškosti svojih oficira da po nekom važnom pitanju kažu svoje mišljenje kad je bitno i potrebi da se to promeni u bitnim trenucima.
E pa možda smo najavu te promene videli baš u izjavi Aleksandra Dragovića posle meča na Marakani sa Lajpcigom.
„Mogli su da povedu 3:0, 4:0. Jeste, mogli smo i drugo poluvreme da dobijemo, da bude 1:1. Ali tokom 90 minuta nismo zaslužili ni bod, ništa, da budem iskren… Isti gol smo dobili kao u Lajpgigu. To nije bitno, nego kako smo odigrali. To mi smeta. Moramo da učimo. Da budemo iskreni, to je malo za Ligu šampiona… Ako igramo kao danas, izgubićemo i tamo“, reči su kapitena crveno-belih.
Zvezdin oficir na terenu imao je dovoljno hrabrosti da otvoreno kaže ono što je videlo četrdesetak hiljada ljudi sa tribina i još mnogo više putem TV ekrana. Zato je možda kasno da se juriša napred ka osmini finala Lige šampiona, ali možda nije kasno da se dogura do Lige Evrope i tamo napravi solidan rezultat. Ako se to desi, navijači bi brzo zaboravili sve nedaće koje su do sada pratile ovaj tim i u Ligi šampiona, ali i u domaćem prvenstvu.
BONUS VIDEO: Predstavljanje Zvezdinih igrača pred meč sa RB Lajpcigom
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare