1
Crvena zvezda je u sredu uveče poražena od Milana 2:1 na San Siru u Ligi šampiona, a to nije morala da bude po onome što smo videli na terenu i posebno pre i posle meča i po gradu i po italijanskoj štampi.
Dok je pored kolege i mene u metrou prolazila žena sa ispruženim kačketom u ruci i na reskom italijanskom verglala nešto što nisam baš razumeo, uspeo sam da uhvatim samo „pikoli bambini“, pa sam otprilike ukačio da prosi i traži novac za svoju decu.
Njen glas je tako jako odzvanjao pokretnom limenkom ispod zemlje da me je već trgla iz prebiranja po glavi i razmišljanja ko i kako može da reši utakmicu na San Siru, treću između Zvezde i Milana u poslednje četiri godine.
PROČITAJTE JOŠ...
U trenutku kad sam digao ruke od tog razmišljanja i rekao kolegi: „Ja nemam ništa sitno“ dok je prolazila, kao šamar me je opalilo kad se na srpskom začulo: „A odakle ste vi?“
Ista ta žena je odjednom zazvučala kao da je odnekud iz Bosne, sa Balkana svakako, a mi smo stigli tek toliko da joj objasnimo da smo iz Beograda, pre nego što je produžila dalje i nastavila sa onim zbog čega je i došla. Tako sad dalje mora i Zvezda.
Dan posle utakmice na San Siru mnogi navijači srpskog kluba će upirati prstom u Hesusa Hil Manzana, glavnog sudiju koji je oštetio srpski klub i svojom odlukom mu oduzeo bar bod.
Ali, kao i u slučaju one žene spomenute iznad, Zvezda nema vremena za stajanje iako u Milanu nije dobila ni cent, ili bolje reći ni bod. Šteta zbog svih onih koji su se uprkos zabrani dolaska srpskih navijača ipak našli na San Siru, a da ih je bilo mnogo, govori i to što se svako malo po ulicama grada u sredu čuo srpski jezik onako u prolazu.
„Ej, ‘ej dođite ovamo“, pozvala su dvojica momaka ka nekom ćošku kod stepenica na izlazu iz metroa na stanici linije M5 simboličnog imena „stadion San Siro“.
Dušan, kolega, i ja smo se pogledali i kao ‘ajde da vidimo šta hoće, dok nismo shvatili da su momci shvatili da smo iz Srbije i rekli da su oni Rumuni.
„Pa gde ste, braćo“, srdačno smo se ispozdravljali pre nego što su rekli da ne bi da pričaju u kameru o meču jer će im zameriti njihovi navijački kompanjoni iz Bukurešta.
Srbe ste tamo ispred stadiona gotovo bez greške mogli da prepoznate po tome što su nosili one „pola-pola“ šalove kojih nije bilo u zvaničnoj prodavnici, ali su preplavili one ulične u Milanu i prodavani su za po 20 evra na više mesta.
Na naše pitanje za koga ova trojica Rumuna navijaju, stidljivo su odgovorili „ma ni za koga određeno večeras“, mada su oko vrata nosili šalove Milana.
Koji sat kasnije ničeg stidljivog nije bilo u izjavi i rečima Vladana Milojevića koji je sudijski kriterijum uporedio s kriminalom i pitao se za odluku Manzana „da li je ovo bila oružana pljačka“.
Jeste Manzano imao tu jednu očajnu odluku, jeste da ima za čime da žali pa i da bude besan svaki navijač Zvezde (a bilo ih je u Milanu podosta), ali nema vremena za kukanje, jer to ništa neće promeniti.
Verovatno je u pravu Timi Maks Elšnik kad je posle utakmice, završene 2:1 za milanske „rosonere“, rekao kako bi „sudija sigurno svirao faul da je situacija bila obrnuta“.
A situacija je bila takva da je Uroš Spajić oboren pred svojim golom neposredno pre šuta Abrahama za 2:1 u završnici meča.
To se videlo i na snimku, Manzano je dobio signal da bi mogao da proveri VAR, nije to uradio i gol je ostao da važi na semaforu.
Ali, ako se to zanemari, a jasno je da nije lako, Zvezda je morala u nekim momentima da odigra bolje i odlučnije, pa i preciznije.
Da li bismo sada pričali uopšte o tom golu posle faula da je Andrija Maksimović pogodio mrežu umesto prečku u prvom poluvremenu? Ili da su Ivanić, Mimović i Elšnik bolje naštelovali nišanske sprave, da je Silas bio koncentrisaniji i agilniji, te da je Šerif bio vidljiviji. Sve to skupa je već previše primera onoga: „a šta da se to desilo“ da bi se pobedio Milan.
Tačno je da sad ostaje samo „šta bi bilo kad bi bilo“ posle meča u kom Milan nije pokazao zašto je sedmostruki šampion Evrope, uprkos pobedi, dok Zvezda nije ponovila kako je i čime demolirala Štutgart pre dve nedelje.
Ni jedni, ni drugi ne mogu da budu zadovoljni, a nekako zvuči kao ironija da ovde u Italiji, ni 12 sati posle poslednjeg sudijskog zvižduka, na roze i belim stranama novinskih stubaca Gazete i Tutosporta mogu između ostalog da se pročitaju i naslovi kako je „Abraham spasao Fonseku“.
Dakle, u prvi plan je stavljen trener crveno-crnih koji je već neko vreme u nemilosti na tankom ledu, a njegov tim je pobedio. To negde govori i o mentalitetu kad navikneš decenijama na borbu za titule, jer onda ne bude više bitno samo da pobeđuješ nego i kako to radiš, posebno kad se pobeda očekuje i unapred štiklira.
Da se Fonseka okliznuo protiv Zvezde pa još na svom stadionu i pred više desetina hiljada navijača Milana, bez onih gostujućih (bar u teoriji, jer ih je na stadionu bilo), od uprave kluba bi dobio crveni karton i tu verovatno ne bi bilo nikakvih kompenzacija.
Rafael Leao je to sprečio golom u prvom, Tami Abraham u drugom poluvremenu i oba puta pred kraj. Između je Nemanja Radonjić bacio svoje navijače u trans golčinom za 1:1, kada je delovalo da je Milan uzdrman i u šoku. Zvezda je u tim momentima delovala kao besni vuk spreman da rastrgne plen i to ipak nije uradila jer još nema pobednički mentalitet na evropskom nivou, a ni kvalitet u rangu nekog od najjačih klubova pa da jedna varnica na terenu bude dovoljna za požar, ili konkretno preokret kakav je viđen protiv „švaba“.
Kad sve to znamo, onda ona boljka sa golovima primljenim u poslednjim minutima nekog od poluvremena dodatno dobija na težini, a Zvezda nikako da je popravi jer se redovno dešava kao da su njeni igrači glavom već otišli s terena i pre nego što im je sudija to dozvolio pištaljkom.
Ako je jednom ili dvaput tako primljen gol lekcija, onda je Zvezda poslednjih godina ponavljač, mada i dalje ne može da se meri po mnogim stvarima sa klubovima koje bi u Ljutice Bogdana hteli da pobeđuju – a ne mogu.
Najpre po kvalitetu lige i troškovima svakodnevnog života kluba. Potom i u činjenici da tamo uđete u metro i bukvalno vidite sve generacije od deteta do penzionera kako navuku šal oko vrata i idu na stadion.
San Siro nije bio potpuno pun kao što u Ligi šampiona to obično bude stadion Zvezde, pa onda ona fasuje kazne zbog zakrčavanja prolaza na tribinama, ali je svakako puniji u Seriji A, nego što je Marakana u svojoj Superligi.
E, tu se donekle vidi razlika između onoga kako mi gledamo fudbal i kako ga gledaju nacije sa razvijenijim osećajem za svoj klub, bez obzira na to protiv koga igra.
Pričamo o simpatizerima, a ne o ultrasima ili najvatrenijim navijačima. Njihova fela je nekako sličnija pa je to moglo da se primeti sat i po, dva pred meč u sredu kada su se najzagriženiji navijači Milana okupili ispred jedne apoteke, kafića i tu na ćošku uz ulicu prekoputa stadiona da pevaju i zagrevaju sw.
Nije bilo baš prijatno ni prići, a ne ući među njih i probati da snimaš. Osim ako ne voliš da dobiješ po ušima, da to kažem blago pošto treba videti kakvih sve „glava“ ima u toj grupi.
Šteta je, kad se pogleda sve, sad već sa neke distance od jedne prospavane noći, jer se za šest godina i četiri sezone u LŠ nije otišlo ni korak dalje. Bar bodovno.
Po onom starom sistemu takmičenja Zvezda je već bila ispunila kvotu od šest odigranih utakmica i opet je ostvarila jednu pobedu. Tačno je da je sada u tih šest utakmica imala šest različitih protivnika, što joj donekle daje alibi jer nije mogla da prostudira sama na terenu nijednog od protivnika, ali bilo je i obrnuto.
Deluje da je ove sezone ovo takmičenje sklonije iznenađenjima nego ikad ranije, vidimo uostalom šta se dešava sa Brestom i još nekima iz gornjeg dela tabele, vidimo i da je Dinamo posle katastrofe sa Bajernom počeo da skida skalpove, svedočimo i neobjašnjivom survavanju Real Madrida, samo su Srbi ostali negde na istom.
Sad je kasno da se menja rezultat, ali prolazno vreme posle šest kola kaže da je moglo bolje bar protiv Benfike i Milana, ako ne i protiv Monaka. Nije, pak, kasno da se promeni utisak u preostalim utakmicama protiv PSV Ajndhovena i Jang Bojsa, tim pre što su i oni na neki način stari dužnici Zvezde. Istina da je to i Milan, samo što je on dovoljno veliki da ga povremeno i sudija malo pogura, a PSV i Jang Bojsi valjda neće biti iste sreće.
BONUS VIDEO
