0
Svašta može da se spočita Žozeu Murinju, ali ne može da se kaže da ne zna da osvaja trofeje.
Tačno je da već godinama nije ni prišao onom najvrednijem klupskom u Evropi, peharu Lige šampiona, ali zato svoju kolekciju dopunjava onim manjim.
PROČITAJTE JOŠ:
Prošle godine je Murinjo vodio Romu do finala Lige konferencija i pehara u tom takmičenju, ove godine sa „vučicom“ igra finale Lige Evrope.
I to na najveću moguću frustraciju svih iz stručnog štaba Ćabija Alonsa, kom je u četvrtak uveče ostalo samo da baci tablu sa taktikom i razbije je u paramparčad.
Njegovoj ekipi nije pomoglo ni što je u revanšu polufinala Lige Evrope imala preko 20 šuteva na gol Rome, dok je rimski tim, rovovski, isporučio samo jedan udarac.
Tačno 0:0, onako „murinjovski“ sa jedva 40 posto poseda lopte, dok je Bajer obigravao oko gola krajnje bezuspešno.
„Ne brinem da ostanem deo istorije Rome. Suština je pomoći ovoj deci da rastu, da ostvare važne stvari. Istovremeno, uspesima se odužujem navijačima Rome koji su mi pružili mnogo od prvog dana“, rekao je Murinjo posle meča.
Antifudbal, reći će mnogi, dok se Murinjo ne obazire i smeje. Veoma čudna ličnost je trener koji je pet puta igrao finala i isto toliko puta pobeđivao.
Uvek mu je bilo bitno da oseti emociju, a kod Italijana je ne manjka. Videli smo koliko je Napulju značila titula prvaka države posle tri decenije, teško da bi se išta razlikovalo i u slučaju Rome koja za sada mora da se zadovoljava evropskim uspesima.
Korak po korak, možda se dogega i do Lige šampiona, iako trenutno u Seriji A zauzima tek šesto mesto koje bi je vodilo u borbu za Ligu konferencija.
Ako bi nekom zaparalo uši to što je posle Leverkuzena rekao da je 0:0 protiv Leverkuzena rezultat „rada i taktičke mudrosti“, zaparalo bi Nemcima, jer je Roma imala i mnogo sreće.
Imao ju je i Portugalac koji je posle meča otišao ka navijačima svog tima i slavio kao da je prošao u svoje prvo finale.
Stiskao je ruke, plakao, tresao je mrežu kod „kaveza“ gde su bili smešteni navijači Rome, grlio je igrače, ali nije istrčao pobednički krug.
Kada su ga pitali zašto, objasnio je „nisam hteo da likujem pred dragim Ćabijem (Alonsom)“. To poštovanje i brigu su mu kao veliki kvalitet pripisali mnogi igrači sa kojima je sarađivao.
A za proteklih 20 godina, radio je sa mnogo njih. Nisu ga svi voleli, ali su se mnogi zbog njega radovali. Doduše, mnoge je i iznervirao. Uglavnom protivnike.
„Šteta što se ovakav stil igre nagrađuje odlaskom u finale ovako kvalitetnog takmičenja. Ružno je. Ružno je i za fudbal. Čestitam protivniku što je na odvratan način postigao cilj“, rekao je Kerem Demirbaj, fudbaler Bajer Leverkuzena posle bolnog poraza.
Odvratan ili ne, Murinju „radi posao“ od 2003. godine. Za dve decenije, Žoze je doveo Porto u finale Kupa UEFA i osvojio ga je 2003. Godinu kasnije je otišao korak dalje i potukao Monako u finalu Lige šampiona.
Kada su velikani počeli da „čerupaju“ taj tim „zmajeva“, Murinjo je otišao dalje i sa Čelsijem počeo da dominira u Engleskoj. Tada mu se nije dalo da pobedi u Ligi šampiona, sve dok nije otišao u Inter i 2010. drugi put pokazao zašto se prozvao „Specijalni“.
Možda je Žoze „pokvario loptu“, ali će se pamtiti ono što na kraju stoji u vitrini. Sećamo se da je i Vladan Milojević u Zvezdi igrao rezervisan fudbal, pa je uspevao da odoli i pobedi jedan veliki Liverpul.
S druge strane, kada si prinuđen da se otvoriš jer nisi uspeo dobro da se braniš u početku, onda i Monako deluje kao kaznena ekspedicija.
Murinjo je imao svojih teških poraza, pamti se dobro kako su Realu brideli obrazi tek što je Portugalac stigao u Madrid pre desetak godina kada je Gvardiolina Barselona bila surovo precizna i brza u napadu.
Ćavi, Pedro, Vilja i Hefren su novembra 2010. da dobar napad pobeđuje dobru odbranu, što godinama nije sprečavalo Murinja da od nje odstupi.
„Molim vas ne zovite me arogantnim zbog toga što je istina ono što pričam. Ja sam evropski šampion. Ja nisam duh iz boce, ali jesam poseban“, tvrdio je Murinjo sve vreme.
I kad ga rezultati u Čelsiju, Mančester junajtedu i Totenhemu nisu uvek podržavali, mada je sa Junajtedom pobedio u Ligi Evrope, verovao je u svoj pristup.
Problem je što je fudbal, onaj najjači, elitni, evoluirao po modelu koji je pravio Gvardiola u Barseloni.
Brzo, precizno, opasno u svakom trenutku… Svi su hteli da iskopiraju tu Barselonu, kao što će kroz koju godinu klinci zaboraviti gde je do juče bio Mančester siti i diviće se „građanima“ kao sili koja igra direktan i moćan fudbal.
Za takav fudbal u Ligi šampiona dakako ima para. U Ligi Evrope i Ligi konferencija? Pa i ne baš. Zato u ovim takmičenjima i možete da nađete ekipe koje odbranom mogu da se nađu u završnici takmičenja.
U Ligi šampiona ofanzivna potentnost mora da postoji, to je poslednjih godina uvideo i Dijego Simeone, koji jednako kuburi sa Atletikom.
Jeste ga dovodio do finala Lige šampiona dva puta, ali se zna ko je pobeđivao na kraju. Tako je i sa Murinjom za kog je veliko pitanje hoće li moći da opet osvoji Ligu šampiona.
Opet, kad se na papiru onako suvo pogleda „dva finala za dve godine“, dok recimo Gvardiola u osam godina ima isto toliko finala, jasno je da Murinjovo znanje i dalje ima cenu.
Dodajte tome da Roma tri decenije nije videla evropsko finale, da je bila tim bez samopouzdanja kad je Murinjo stigao i da je već zaboravila kako je koju godinu ranije šokirala Barselonu u Ligi šampiona.
Sve to je uveliko bilo zaboravljeno kad je Murinjo stigao i sada bi navijači mirne duše mogli da mu dignu bistu.
Još kad bi ekipu učinio konkurentnijom pored Napolija koji je sada utro put klubovima koji nisu Inter, Milan ili Juventus, onda bi zaista uradio nešto što Roma dugo nije videla.
„Nije važno kako mi igramo. Ako imate Ferari, a ja imam mali auto, kad bih hteo da probam da vas pobedim u trci, morao bih da vam sipam šećer u rezervoar ili vam polomim volan“, rekao je Murinjo dok je bio deo Intera i igrao protiv Barselone koja će u godinama nakon toga transformisati fudbal.
Taj Murinjov mali auto u krajnjoj liniji troši i „manje goriva“, pa može duže da ide. Možda ne do najvećih visina, jer nema potrebnu „kubikažu“ i snagu, ali ponekad čak i piknik u Ligi šampiona može da zadovolji apetite i emocije navijača kojima se Murinjo uvek hranio. I nastaviće to da radi ako 31. maja na Puškaš areni u Budimpešti savlada Sevilju i donese još jedan pehar u klupske vitrine i potvrdi da pored „Specijalni“ može da mu se nadene i nadimak „Nepobedivi“.
BONUS VIDEO: Minut ćutanja za Mihu pred utakmicu Srbije
