0
U nedeljama posle ispadanja Srbije s Mundijala u Kataru još odzvanja u glavi parafraza tvrdnje Nikole Jokića o tome da "Srbi vole da pobeđuju". A u fudbalu na velikim takmičenjima to hronično ne radimo već decenijama.
San Maroka da će se naći u finalu i podići „boginju“ je završen u sredu uveče kada je Francuska pokazala šta znači iskustvo na velikim takmičenjima.
PROČITAJTE JOŠ:
Ašraf Hakimi je bio slomljen posle polufinala, iako je njegov tim napadao, „grizao“, imao šanse i na kraju naivno primio i prvi i drugi gol. Ali, to je sreća koju zaslužuju veliki.
Francuzi su već 1998. i 2018. uzimali titulu šampiona sveta i imaju opravdanih razloga da se nadaju i trećoj. Maroko je, ako izuzmemo haos koji su njegovi navijači pravili po Belgiji, Holandiji i zapadnom delu Evrope, ostao najlepša priča Mundijala. Mi tom njihovom snu nismo ovog puta mogli ni da primirišemo.
Istina, dodao nam je Maroko i so na ranu, jer smo videli da onaj uvodni remi sa Hrvatima nije bio iznenađenje.
Baš pred utakmicu Hrvatske i Kanade, kada smo ispred stadiona Kalifa u Dohi pitali jednu hrvatsku navijačicu je li zabrinuta i šta očekuje, bila je hladna kao špricer, uverena da „vatreni“ idu dalje.
Takvo uverenje i fanatičnost videli smo sve vreme i kod Marokanaca zbog kojih smo se zapitali – a što mi nekad ne možemo ovako?
Da je da su Marokanci jedini, pa da to bude čudo za jedan put, ali takvih situacija i reprezentacija je bilo i ranije.
Onih koje ne važe za fudbalske sile, ali su kadre da fudbalskim silama zagorčavaju život. Neke od njih bljesnu, pa iskoriste jedan turnir da se pokažu, druge su to radile generacijski, ali su imale uspeha i sve su stizale do polufinala Mundijala, iako ih baš nema na mapi favorita.
Od Brazila, Argentine, Nemačke, Španije, Italije, Holandije već godinama očekujete da će se boriti za titulu. Italijani, iako evropski šampioni, umeju da neprijatno iznenade kao što su uradili ne otišavši ni u Rusiju ni u Katar, ali uvek će oni imati jak tim.
Nemci su dvaput ispadali u grupnoj fazi Mundijala i u Rusiji i u Kataru, ali ih i dalje svi smatraju jačima, skoro s kim god da igraju.
Pod uslovom da to nije neko drugi iz reda najboljih. Poslednjih godina je sjajnu generaciju imala i Belgija, koja je takođe stigla do polufinala Svetskog prvenstva.
Ali, sećate li se Južne Koreje u polufinalu? Turske, Austrije? A šta je sa Bugarskom? Čile je posle poraza u polufinalu 1962. pobedio Jugoslaviju.
Onu njenu jaku generaciju, koja je na kraju završila kao četvrta na svetu.
Upravo na tom prvenstvu će se prvi od sedam puta pojaviti Bugarska, koja će 32 godine kasnije otići među četiri najbolje ekipe, gde mi, kao nominalno sportska nacija, ne možemo sebi da nađemo mesto već 60 godina.
Mogli smo 1990. dok smo bili Jugoslavija ali je poznato da su tada sreća i Argentinci, a kasnije rat, imali drugačije planove.
Nema smisla žaliti za prosutim mlekom, pa tako ni za nikad ostvarenim uspesima te generacije „Čileanaca“, koji su pokorili svet 1987. u mlađim kateogorijama.
Deo uspeha te generacije preneo se samo na treće mesto Hrvatske na Mundijalu u Francuskoj, a upravo su Hrvati još jedna od reprezentacija koja ne slovi za svetsku silu, ali dolazi na turnire nabrijana da ode daleko. I ode.
Tačno je da mnoge od podviga, uslovno rečeno „manjih selekcija“, najbolje pamte fudbalski almanasi ili evenetualno neke stare video trake, mada je trofej „boginje“ bio rezervisan za malobrojne.
Evo danas gledamo kako Francuzi igraju drugo uzastopno finale Mundijala, a pre 29 godina je Bugarska pobedila tu Francusku sa 2:1 i otišla u Sjedinjene Države na prvenstvo.
Usred Pariza, Bugari su uradili nešto slično kao što je Srbija u Lisabonu pre godinu dana. David je pobedio Golijata.
Samo što su Bugari bolje jahali na krilima tog uspeha, nego sada četa Dragana Stojkovića Piksija u Kataru, posle svoje velike pobede nad Portugalom u finišu kvalifikacija.
Uz Stoičkova su u ekipi 1994. bili i Krasimir Balakov i Jordan Lečkov, a „zlatna generacija“ kako su je zvali stigla je do polufinala iz grupe sa Argentinom, Nigerijom i Grčkom, u kojoj je najpre potučena od Nigerije sa 0:3, da bi pod moranjem pobedila Grčku i Argentinu.
Izbacili su Meksiko na penale, preokrenuli protiv Nemačke predvođene Lotarom Mateusom, a dotle je golman Borislav Mihajlov već stekao status junaka.
U Sofiji je vladao delirijum. Baš kao sada u Buenos Ajresu kada su sa 3:0 u polufinalu savladani Hrvati.
Bugari su na kraju ispali od Italije, a znamo šta je to „azurima“ donelo u finalu. I šta je donelo Robertu Bađu, dok je Bugarska potučena u borbi za treće mesto od Švedske.
Južna Koreja je do polufinala stigla 2002. na prvenstvu organizovanom u njoj i Japanu. Ostalo je mnogo kontroverzi u vezi sa tim prvenstvom.
Italijani su možda najviše imali prava da se bune jer su se posle utakmice osmine finala žalili na sudijske greške, verujući da su arbitri gurali domaćine.
Uzeli su Korejci sedam bodova u grupi sa Amerima, Poljskom i Portugalom i prošli dalje gde su ih sačekali „azuri“.
Start sa dve noge na Đanluki Zambroti, lakat u lice Alesandra Del Pjera, nesankcionisani, svakako ne služe na čast ekvadorskom sudiji Bajronu Morenu.
Ako se njima nešto može spočitati, onda je to Turcima teško uraditi na istom prvenstvu.
Turci su 2002. imali generaciju koja je iz grupe C sa Brazilom, Kinom i Kostarikom otišla dalje sa samo četiri boda.
Isto toliko je imala i Kostarika, ali slabiju gol razliku i eto šta se do kraja desilo. Gol Hasana Šaša nije bio dovoljan da se savlada Brazil (1:2) sa Ronaldom „Fenomenom“, a ekipa koja je imala Ruštua Rečbera, Umita Davalu, Jildrana Bašturka, Emrea Belozoglua, Arifa Erdema, Nihata Kahvečija i naravno Hakana Šukura nije mogla da omane tek tako.
Remi sa Kostarikom i pobeda nad Kinom su Turcima bili dovoljni, da uz solidan žreb i Japan, pa Senegal u osmini i četvrtfinalu dođe do četiri najbolja tima.
Svejedno, treba ih pobediti, a videli smo u Kataru koliko je iznenađenja do sada bilo. Upravo ova iznenađenja su ono zbog čega gledamo fudbal i zbog čega se nadamo da će i Srbija jednog dana imati turnir kakav su imale spomenute reprezentacije.
Maroku se sada poklopila ekipa sa Hakimom Ziješom, Ašrafom Hakimijem, Sofijanom Bufalom i ostalima koji su bili spremni da „riljaju“ od prvog do poslednjeg minuta svake utakmice i evo gde su stigli.
To su samo neki od skorijih primera. Montevideo i 1930. godina je suviše daleko da bismo je pamtili, ali tada su Amerikanci ispred Jugoslavije bili treći.
Isprva Jugoslavija, kasnije zbog promene pravila SAD zauzela je treće mesto. Nikoga ne zanima toliko što je tada bio i drugačiji fudbal i manje ekipa i uslovi pod kojima je igrano – računa se samo rezultat.
Austrijanci su 1934. bili četvrti, dvadeset godina kasnije treći. O generaciji mađarskih fudbalera sa Ferencom Puškašom ispričano je mnogo redova i ne treba zaboraviti da su i Mađari dvaput stizali nadomak titule (1938, 1954), a da ih nema na mundijalskoj mapi posle 1986.
Ali evo, ne treba gledati dalje od ovih dvadesetak godina zašta postoje i brojni video snimci kao dokazi „malih“ koji su stali na korak do čuda.
Zato ni ne treba gledati dalje u prošlost, da bi se videlo kako i neki „Davidi“ mogu da iznenade. Naročito kao kao mi imaju igrače poput Dušana Vlahovića, Aleksandra Mitrovića i druge momke koji verovatno zaslužuju nokaut fazu, samo to izgleda ni sami nisu znali ovog puta.
Davidi mogu da iznenade, ali je uslov da imaju srce Golijata, da im se malo sreće osmehne i oni su razlog zašto se i mi u Srbiji nadamo uspehu iz prvenstva u prvenstvo.
A znajući kakvi smo kao narod, verovatno nikada nećemo ni prestati, pa makar zauvek u finalima i polufinalima gledali neke Argentine, Brazile, Francuske ili Nemačke.
BONUS VIDEO: Argentinci luduju: Bez Dijega Maradone ni na plažu
