0
Ovo iznad je rečenica koju bi bar 95 posto navijača Partizana htelo da izgovori Milorad Vučelić, čovek koji već dugo vedri i oblači u Humskoj.
Isti procenat navijača kluba iz Humske se pita kako je moguće da do sada sam nije otišao.
PROČITAJTE JOŠ:
Pitaju se, jer je ljudska reakcija da kad ti nešto ne ide ili kad te neko neće, jednostavno posle nekog vremena okreneš leđa i odustaneš.
Postoji u Srbiji ona vulgarna rečenica o lepom i upornom i kad se prenese na stanje u kom se nalazi vicešampion Srbije, može da se kaže da – Partizan ne vodi stručan, nego Vučelić & Vazura.
Jedino u čemu su oni do sada bili uporni jeste da okrenu glavu na uvrede sa transparenata, ostanu gluvi ako uvrede dolaze iz grla navijača i slepi na rezultate koje ekipa pravi.
Pritom, već dugo su u Humskoj samo simpatizeri, pošto onih najvatrenijih navijača iz bojkota nema na tribinama sablasno praznog stadiona.
Po toj logici ispada da se fudbal ne igra zbog navijača, već zbog dvojice ljudi koji odbijaju da odu iz Partizana po svaku cenu i bez obzira na to kako će ih neko sutra gledati na ulici. A navijači Partizana sigurno neće blagonaklono, jer se dugovi gomilaju, a rezultati sve gori.
Činjenice ne govore u prilog ni Vučeliću, ni Vazuri. Sedam godina bez titula, blamiranje u Evropi već nekoliko sezona, promene trenera kao na traci, trošenje legendi koje iskreno hoće da pomognu klubu.
Tačno je da u Srbiji kakvu imamo danas teško da ćemo dočekati da Partizan prodiše dok ne dođe do promene vlasti, tužno je što sve uvek od nje zavisi, a tragično što klubu glavu pod vodu još dublje guraju dvojica ljudi koji bi trebalo da istu glavu održavaju iznad vode.
Da nemaju bar prećutnu podršku sa adrese na kojoj se odlučuje i u sportu, i Vučelić i Vazura bi odavno bili bivši u Partizanu.
I tek sada, posle desetak godina u Humskoj ima nagoveštaja da će im navijači Partizana videti leđa.
Navijači koji su u poslednje vreme radikalizovali svoje proteste, pa su ostaviljali ogromne transparente na tribinama („Uprava napolje“), polivali teren benzinom i palili travu pred derbi i slično.
Iz kluba su tada pretili da će otkriti ko je to uradio, ostavili su i satnicu kada će to uraditi, pa eto, pojede vuk magarca.
Partizan je u svojoj kući ponižen od Crvene zvezde sa 4:0, navijači su bes usmerili ka Aleksandru Stanojeviću, on se u afektu povukao i opet slovo spade na V&V.
Vučelić je još i prošle godine rekao da podnosi ostavku, pa je ipak nekako ostao tu do sada, kada je na koktelu povodom rođendana Partizana održao svoj govor.
Pričao je tu o raznim stvarima, kako istorija gleda na osnivače kluba, o okupaciji, o ovome i onome, a svi su u prvi plan stavili početak njegovog izlaganja: „Dragi partizanovci, prijatelji, za početak, ali i za kraj“.
Iz ovoga su svi u srpskim medijima zaključili da Vučelić ide iz Partizana, mada to niko ne sme da tvrdi sa sigurnošću, dok se zaista ne desi.
Piše se o tome već neko vreme, dok navijači čekaju 11. oktobar kada bi trebalo da se odlučuje o sudbini uprave kluba.
Ta ista uprava je do sada sama odlučivala o svojoj sudbini, ne obazirući se na Skupštinu i ono što bilo ko tu misli.
A tek ne šta misle navijači. Pričao je Vučelić na koktelu i o tome da klub i dalje ima igrače za ponos, o „Bela ćao“, o Peku Dapčeviću, Miljku Todoroviću, Svetozaru Vukmanoviću Tempu, Ratku Vujoviću, tome kako su snivali bolju budućnost…
„Partizan je, kako to biva sa velikim klubovima, sa velikim imenima, doživljavao, kao i njegovi osnivači čudnu sudbinu. Prvo su bili slavljeni, po njima su se nazivale ulice, imali su spomenike, svi su im se divili. Onda je došlo vreme da im se imena i spomenici skidaju, Koči, Peku, Tempu i drugima… A, onda je opet došlo vreme kada su im imena vratili. Kako se vreme menjalo menjala se i njihova sudbina, a tako i sudbina Partizana. Ili je bio slavljen ili je pod nekim okupacijama. Međutim, Partizan je postojano ostajao i uvek je imao svetlu budućnost, tako je i dan danas“, rekao je.
Spomenuo je da su i osnivači Partizana prolazili kroz svoje muke i turbulencije, o tome kako je „osobina velikih da gromovi ne udaraju u travu i rastinje, šiblje pored puta, već u najviša stabla“.
Previše je to floskula i praznih priča. Manite se govorancije, gospodine Vučeliću. Ako ste sebe, Partizan ili nešto treće hteli metaforično da predstavite kao najviše drvo jer vas sada kritikuju sa svih strana kao što grom udara u drveće, bolje nemojte.
To najviše drvo ste i svojim rukama sekli. Zasukali ste lepo rukave, uzeli sekiru i počeli dok nije dogorelo navijačima.
Njima će dovoljno da bude da ostavite njihov klub na miru, da neko drugi proba da pliva uz struju koja je vas odavno odnela.
Ili ste joj se jednostavno prepustili, dok je Partizan čamac na kom idete ka ogromnom vodopadu. Sviđa vam se ta metafora?
Niko Vam neće verovati ni kad pričate o nekoj svetloj budućnosti, o moralnoj odgovornosti da se navija za Partizan i slično.
Čuj moralna odgovornost… Pa da je imate, otišli biste poodavno, ne bi neko morao da vam pali teren da bi vam osvetlio put ka vratima.
Vama niko, ili skoro niko, od navijača Partizana više ne veruje, šta god pričali o slavnoj prošlosti, teškoj sadašnjosti i kakve god bajke servirali o svetloj budućnosti. Taj fil niko neće kusati, u kakve god oblande da ga uvijate.
A nije da ne znate. Ponekad i to neko prozre i prezre kada se ne poklapa sa onim što taj neko vidi svojim očima. Svojim očima može da vidi Partizan koji je izgubio tri dvomeča zaredom u kvalifikacijama za Evropu, čiji je trener rekao „sve je ok, bio nam je cilj da budemo drugi“, koji je već sedam godina nemoćan pred najvećim rivalom.
Čak i Zvezda je, kada su okolnosti bile potpuno obrnute, bila makar prividno konkurentnija u Superligi tokom onih šest sezona kada je Partizan dominirao. Ako ništa drugo, njeni navijači su bili daleko brojniji na tribinama dok je igračima na dresovima stajao skup brojeva „2344“.
Svima je i na Marakani pre 14, 15 godina bilo jasno da uprava nije baš najbolja koju je njihov klub mogao da ima, ali nisu ovoliko ratovali sa njom.
A da bi se rat sada okončao, jasno je da će jedna strana morati da popusti. Jasno je i koja.
BONUS VIDEO: „Veliki broj imena je prošao kroz Partizan, ali samo kao potrošna roba“
