17
Demokratija, društveno uređenje definisano kao vladavina naroda, mora da ima veoma delikatno definisane parametre za uspostavljanje jer svako neadekvatno korišćenje njenih principa može dovesti do katastrofe.
Ništa nije 1990. važilo od starih pravila. Stari kadrovi i nove namere. Nove realnosti i stare pobude.
Godine su prošle pune muka i došlo je vreme da se pronađu novi likovi u koje bi se kunulo – pad Berlinskog zida 1989. godine je otvorio nova poglavlja u albumu portreta postavljanih u svaku školu, salu za sastanke ili javnu ustanovu.
Talas tranzicije istočne Evrope je u Jugoslaviji počeo devet godina ranije, kada je na stadionu „Poljud“ u Splitu objavljeno da je preminuo Josip Broz Tito, doživotni maršal čije je zdravlje bilo garant opstanka države od 22 miliona stanovnika.
Plakali su 5. maja 1980. godine svi akteri utakmice između Hajduka i Crvene zvezde, a beogradski klub je u dogovoru sa zagrebačkim Dinamom nekoliko nedelja kasnije u finalu državnog kupa sa imenom maršala u svom nazivu najavio nastavak zaveta prisutnog na jugoslovenskim prostorima od 1945. godine.
Yugoslavya'nın özeti niteliğinde bir fotoğraf. Muhtemelen Tito'nun öldüğü yılki Dinamo Zagreb-Crvena Zvezda maçından. pic.twitter.com/e04YJI31hD
— Yugoslavya Gurusu (@tojetoturska) September 10, 2015
Život na talasu sećanja na maršala bio je turbulentan.
Običan svet je bio negde između svega, ušuškani korisnici oblika socijalističkog društvenog uređenja koje nije postojalo ni na jednoj tački Zemaljske kugle imali su veru u nastavak ideje, dok su glasovi pobune skrivani tokom skoro pola veka počeli da bivaju sve glasniji i slobodniji u izražavanju.
PROČITAJTE JOŠ
Naročito kada su se pojavili oni koji su prepoznati kao najbolji verbalizatori proklamovanih želja i potreba jedne grupe.
Stanovništvo naviklo na ideju vođstva nije teško podrediti sebi, zavesti i usmeriti ka ostvarenju zacrtanog manje ideološkog, a više interesnog cilja.
Kao osnovno oruđe iskorišćen je princip populizma, toliko pominjan kao produkt 21. veka, a zapravo način za političku prevaru prepoznat još u prvim demokratijama.
Sokrat je ukazivao da je drevna Atina pod vođstvom Alkibiada, opisanog kao harizmatičnog i slatkorečivog bogataša koji je nudio „kancelarije za brze odgovore“ i lepši bolji život, doživela poraz u ratu na Siciliji, katastrofu uzrokovanu slepim verovanjem u obećano „zlatno doba“.
S tim u vezi osnivač grčke filosofije je preneo saznanje o tome da je razlika između demokratije intelekta i demokratije stečene rođenjem zaboravljena, misleći na nužnost veće edukovanosti nosilaca glasačkog prava kako bi demokratske tekovine zaista donele zamišljene pozitivne rezultate.
Demagogija socijalističko-jugoslovenskog je 1990. godine zamenjena demagogijom nacionalističkog tipa usmerenom ka populaciji koja je vapila za novim vođama.
Velika scena na prvim višestranački izbori u državi koju je stvorila jedinstvena Komunistička partija donela je priliku zainteresovanim likovima da uđu u trku za mesto u galeriji.
Slobodan Milošević je verovao da je ta pozicija namenjena njemu, na 14. kongresu Komunističke partije Jugoslavije održanom krajem januara 1990. godine u Beogradu nametnuo je dominaciju srpskog krila, a među njegovim kolegama koji je tome hteo da se usprotivi bio je Franjo Tuđman.
Partija je postala prošlost, stranke su se rađale, Titovi sletovi su ostali u sećanju, a novi barjaci su stizali na tribine stadiona širom Jugoslavije.
Najvreliji tereni su bili u Hrvatskoj, gde je nacionalni ponos dobio vaskrenje epskih razmera i stavljanje svega u službu kompletiranja državnosti.
Derbi između Hajduka i Dinama u Splitu uoči održavanja izbora je bio najveći propagandni skup posvećen Hrvatskoj demokratskoj zajednici, veliki rivali su tada proglašeni braćom, a Tuđman čovekom koji treba da donese kraj „dugim hrvatskim mukama“.
Istovremeno, Slobodan Milošević je pripremao teren za početak svog velikog pohoda, prebacivanjem „sile“ Komunističke partije na račun Socijalističke partije Srbije, pretvaranjem sebe u nacionalnog heroja i borca za „srpsku stvar“ i pronalaženjem „operativaca“ sposobnih da sve ideje dobiju novi zamah.
Stubom srpske stvari proglašena je Crvena zvezda, klub koji je važio za tvorevinu miljea jugoslovenske milicije i entitet koji oko sebe generiše veliku podršku u stanovništvu okrenutog „antipartizanskom“ pokretu.
Posle meča odigranog u Splitu 1990. godine, pobede Tuđmanove partije i otvorenog propagiranja „hrvatske državnosti“, nužno povezane sa formom koja je postojala tokom Drugog svetskog rata, dolazak Crvene zvezde na zagrebački stadion „Maksimir“ bio je tačka u kojoj su stvari mogle da se prelome.
Nacionalističke ideje su tačku rasuđivanja potpuno prebacile na teren iracionalnosti, fudbalske utakmice su same po sebi događaji na kojima se lako može preći granica ludosti, a kombinacija te dve komponente može da dovede samo do žestoke hemijske reakcije i nesagledivih posledica.
Novi kadar u hrvatskom društvu je imao za cilj da do kraja sprovede svoje proklamovane ideje, dođe do prevlasti na svim poljima i teritorijama kako bi zaokružio novu državnost.
U svemu tome Beograd je i dalje bio centar jugoslavije, pa su odluke starih kadrova bile nužno u relaciji sa njim, iz njihove željeda ostanu dosledni svojim zakletvama, bez svesti o tome da time učestvuju i u projektu za koji nisu do kraja znali šta predstavlja.
Sudar svetova se dogodio 13. maja 1990. godine, na nekadašnji Dan bezbednosti, u utakmici elitnog ranga jugoslovenskog fudbala koji je mogao da odluči i o šampionu.
Fudbaleri Crvene zvezde su u Zagreb otišli kao prvoplasirani na tabeli, iako je Dinamo osvojio titulu jesenjeg prvaka pobedom u Beogradu posle izvođenja penala.
Sa sportske strane – utakmica velikog značaja, vredna bodova, prestiža, titule, slave, dokazivanja nadmoći nad protivnikom.
Sa društveno-političke strane – poligon za direktno sučeljavanje namera, prezentovanje načina na koji bi se one sprovele i ogoljavanje propasti sistema ostalog iza Tita.
Nacionalne podele su tih godina počele da dobijaju novi zamah, Tuđman i Milošević su svojim istupima samo dodavali nove rovove i svesno u njih ubacivali narod zadojen prilikom za iskazivanje i dokazivanje.
Navijači Zvezde su počeli da skandiraju Miloševiću, da pevaju pesme posvećene đeneralu Draži Mihailoviću uvereni da time prave otklon od jugoslovenstva, dok su Hrvati Dinamo smatrali za projekat od nacionalnog značaja i na svaki način pokušavali da u prvi plan stave svoje državotvorne namere.
Više od 2.000 navijača Crvene zvezde je sa željom da pokaže koga i šta predstavlja stiglo u omraženi Zagreb, te već pri dolasku ostavilo svoje pečate, grafite sa natpisom „Srbija“, crteže četiri ocila i rimovane reči upućene naizgled ličnostima nespojivim u istom kontekstu – Draži i Slobi.
Upoznati sa time na šta se spremaju rivali, navijači Dinama su imali želju da „odbrane grad“, proslave Tuđmanovu pobedu i da kroz eventualni trijumf nad Zvezdom pokažu svoju „hrvatsku superiornost“ u odnosu na „srpsko četništvo“.
Između svega se našao sistem. Urušeni, nedorasli, zapušteni, nesvesni momenta. Događaj sa takvim nabojem je obezbeđivalo 500 milicajaca, koje je nespremne na teren poslao kadar bivšeg vremena, stavljen na test od strane nosilaca „novog poretka“.
Milicija sa većinski srpskim vođstvom je ispred sebe imala „Titov zavet“, Beograd u rukama Miloševića i Zagreb u rukama Tuđmana, rulju sa jedne, rulju sa druge strane, civile koje je zanimao samo fudbal i svoj život, na poslednjem mestu.
Pristalice Dinama iznad tribine sa Zvezdinim navijačima, sporo reagovanje na potonju tuču na istom mestu, ostavljanje navijača Zvezde na stadionu, tuča sa navijačima Dinama, bacanje suzavca u oči svojih kolega…
Zbunjeni ljudi u uniformama nisu znali gde se nalaze, u strahu za sopstvene živote su kasnili sa merama da bi potom koristili radikalne, u potpunom haosu doprinosili raspaljivanju haosa. Ni krivi, ni dužni.
Samo što im niko nije rekao da se stvar lomi na njima, da je novoj hrvatskoj vlasti jasno da je vojska lojalna Beogradu i da je vreme da se lokalna milicija pokaže na čijoj je strani kroz „prost“ izbor, hoće li pendrekom na „Deliju“ ili na „Bed blu boja“.
Granice nisu postojale na pokojni Dan bezbednosti 1990. godine. Sve je bilo dozvoljeno jer je stigla demokratija.
Navijači Zvezde su pevali pesme koje se ranije nisu smele pevati, navijači Dinama su udarali milicajce koji su u velikoj državi predstavljali svetinju, garant poverenja i sliku sistema…
Kazni nije bilo osim u slučaju Zvonimira Bobana koji je suspendovan na devet meseci iz fudbala zbog šutiranja milicajca Refika Ahmetovića kome je potom savetovano da napusti Zagreb kako bi svoj život sačuvao od eventualnih neprijatnosti.
Zvonimir Boban kicks a police officer during the ushtasa's orgy at The Maksimir Stadium in 1991 pic.twitter.com/89Yd3MCIea
— EBFootball (@EBlocFootball) February 12, 2016
Reakcija je izostala i zbog pojavljivanja višestrukoosuđivanog kriminalca i osvedočenog saradnika Službe državne bezbednosti Željka Ražnatovića Arkana na klupi Crvene zvezde, nije bio ni trener, ni pomoćni trener, ni ekonom, ni fizioterapeut, ni sekretar, ni lekar, a ipak je dobio mesto pored šefa stručnog štaba, legendarnog Dragoslava Šekularca.
Svega nekoliko meseci kasnije postao zvanični vođa navijača kluba iz Ljutice Bogdana, ostalo je istorija, iz koje vredi istaći podatak da je pojedine pripadnike grupe nedugo zatim učinio „vojnicima“ u svom ratno-profiterskom pohodu kroz države bivše Jugoslavije pozicionirane zapadno od Srbije.
Od 13. maja 1990. godine život na jugoslovenskom prostoru nikada više nije bio isti, ali je vremenom postao.
Demokratije nastale na zavođenju neukih masa su proizvele nefunkcionalna društva, države zavisne od uticaja stranih faktora, fudbal koji je i dalje ozbiljno oruđe u rukama vlastodržaca čije stabilne prestole drže upravo navijači.
Simbolično, ranije ove godine je stadion „Maksimir“ je proglašen privremeno neuoptrebljivim, Dinamom gazduje Zdravko Mamić kome je 13. maj 1990. godine dan početka borbe za nezavisnost Hrvatske, dok u „državi bez snage da se obračuna sa problemom huligana“ vlada Aleksandar Vučić.
„Osećala se iskrena mržnja“, reči su kojima je predsednik Srbije opisao svoje iskustvo sa zagrebačkog stadiona.
Trideset godina kasnije se nije odmaklo dalje od toga. Ljudi možda jesu, obični ljudi, za razliku od pripadnika političkih elita koji svako malo posegnu za starim dobrim demagoškim pristupom ukoliko im zatreba nekakvo komešanje javnosti i stavljanje do znanja „kolike su razlike između nas i njih, njih i nas“.
Za to vreme, pojavile su se nove razlike među simpatizerima Dinama i Zvezde, među Hrvatima i Srbima… Jedni lakše do boljeg života stižu u Republici Irskoj, dok drugi preferiraju Nemačku ili Norvešku.
Jer, borba za demokratiju na ovim prostorima je postala bespredmetna, pa makar valja bolje zaraditi, kako bi se možda, ako u nekom trenutku ličnosti poput Mamića i Vučića završe sa svojim poslovima, pokušaju da uspostave nekakav bolji sistem.
Ali da najpre osposobe „Maksimir“, kako bi se jednog dana zaista i odigrala istorijska utakmica između Dinama i Zvezde, čisto da bi se stavile tačke na neke stvari. Pobednik neće biti primaran, u tom slučaju će svi dobiti po tri boda kao nagradu za konačno pojavljivanje demokratije intelekta.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
