0
Dušan Tadić je godinama već sinonim za srpsku fudbalsku reprezentaciju i bez njega je teško zamisliti okupljanja nacionalnog tima.
Biće još teže kada 35-godišnjak iz Bačke Topole kaže da je kraj i da više neće prihvatati pozive od selektora kako god se on zvao. Taj trenutak se svakako bliži jer je Tadić već 16 godina deo reprezentativne priče koja je imala i svojih uspona i padova.
PROČITAJTE JOŠ:
Bilo je tu i lepih i ružnih momenata koje smo svi zajedno proživljavali, on na terenu, a mi pored. Ta priča se vremenom razvijala tako da je Dušan preuzeo kapitensku traku u nacionalnom timu i postao je jedan od njegovih lidera.
I sam je hodajući tom stazom prošao razne prepreke, dobre i loše stvari. Sve ih je nekako prevalio i onda protiv Rusije u prijateljskoj utakmici upisao 105. nastup za nacionalni tim.
Stao je rame uz rame sa Branislavom Ivanovićem, kog bi narednih dana i na Evropskom prvenstvu u Nemačkoj za tri meseca već trebalo dobrano da ostavi iza sebe.
Sve to je ofanzivni vezista postigao istovremeno braneći boje Vojvodine, Groningena, Tventea, Sautemptona, Ajaksa i danas Fenerbahčea.
Gde god je odlazio, imao je momenata kada je pravio razliku. Nekad ne tektonsku jer okolnosti nisu dozvoljavale, ali ipak jeste.
Dovoljno je da se setimo samo utakmice Ajaksa protiv Real Madrida u sezoni 2018/2019 i da to bude njegov portfolio, dovoljno bi bilo kad se priča o klubovima.
Sa reprezentacijom je druga priča. Srbija je u proteklih 15, 16 godina imala tek nekoliko pozitivnih nagoveštaja koji su dozvoljavali da se prelazi u euforiju.
A onda je iz te euforije po pravilu stizalo neko razočarenje. Tadić je sve vreme bio jedan od onih koji su bili spremni da kažu istinu o tome šta nije valjalo – kada bi to bio slučaj.
Otvoreno i bez okolišanja. Tako je bilo ne tako davno kada su nas Mađari tukli u dva meča kvalifikacija za Evropsko prvenstvo.
Slobodu da priča otvoreno sticao je zajedno sa iskustvom godinama, a sve je krenulo od decembra 2008. kada ga je u reprezentaciju prvi put pozvao Radomir Antić.
Dušan, četvorostruki osvajač nagrade za fudbalera godine i strelac 22 gola za Srbiju, počeo je svoj reprezentativni put sa 45 minuta protiv Poljske u prijateljskoj utakmici.
Poljaci su nas u tom meču pobedili sa 1:0, a Tadić se narednih godina „šetao“ između U21 i seniorske selekcije i nije dobijao šansu.
Dve godine kasnije je dobio šansu za nešto više od poluvremena protiv Japana i asistirao je Draganu Mrđi u 23. minutu, a Srbija je na kraju dobila sa 3:0.
Nakon toga je na svoju šansu čekao još dve godine, a godinama kasnije se zamerio Radovanu Ćurčiću i rekao da neće igrati za reprezentaciju dok je Ćurčić selektor.
„Ljutih je uvek bilo i biće. Ne osećam potrebu da se pravdam bilo kome, pa ni igračima koji nisu na spisku. Stojim iza svojih reči“, rekao je Ćurčić pošto je izostavio Tadića sa spiska za utakmice sa Estonijom i Poljskom 2016.
Tadićev stav prema Ćurčiću nije se dopao ni Savi Miloševiću, koji je takođe imao spremnu kritiku na račun fudbalera.
„Ovim svojim gestom Dušan Tadić je pokazao da je odluka selektora bila ispravna, jer se iz njegovih izjava jasno može zaključiti da je lični interes stavio ispred interesa reprezentacije. Tadić je ovim svojim činom pokazao da misli samo na sebe i da za reprezentaciju ne mari“, kazao je svojevremeno Milošević i dodao da „onima koji misle da su bogomdani nije ni mesto u reprezentaciji“.
Vreme će pokazati koliko je samo pogrešio. Siniša Mihajlović je bio jedan od prvih koji će ukazati konstantniju šansu Tadiću, jer će ga upravo on pozvati sredinom 2012. i od tada će Dušan redovno biti deo reprezentacije.
Pamte se njegov gol i asistencija u razbijanju Gereta Bejla i Velsa 6:1, ali se pamti i bolan poraz 0:3 od Belgije koja je u to vreme bila sila u nastajanju.
Ne zaboravlja se ni dvomeč sa Hrvatskom u kvalifikacijama za Brazil, Tadiću je verovatno u sećanju i 2014. godina kada je bio deo tima nad čijim je glavama leteo albanski dron.
Dron za koji je Srbija kažnjena oduzimanjem tri boda. Dakle, bilo je tu i nepravdi. Za sve to vreme, Tadić je posle epizode u Sautemptonu doživeo da Mark Hjuz kaže da „nije neki igrač“, dok ga je Slavoljub Muslin u timu Srbije postavio kao jednu od centralnih figura na putu ka Mundijalu u Rusiji.
Baš 2016. Dušan je ušao u seriju golova Irskoj, Moldaviji i Austriji, a ujedno je i asistirao protiv sve tri selekcije. Isto je uradio i protiv Gruzije, pa je na Muslinovo poverenje odgovorio na pravi način.
Srbija u Rusiji nije uspela da napravi čudo, Tadić je namestio gol Mitroviću protiv Švajcarske, ali je to bilo to. Dao je kasnije dva gola Portugalu 2019. i 2021. godine, a posebno se ne zaboravlja onaj iz „lisabonske noći“.
„Orlovi“ su tada sa 2:1 pobedili Portugalce, mrežu im je načeo Tadić, a probušio Mitrović posle centaršuta – pogađajte čijeg.
I u godinama za nama je bilo dobrih izdanja, ali treba biti svestan da ni Tadić nije čudotvorac.
Žorž Žezus ga je, dok je bio trener Fenerbahčea, ocenio kao „matorog i sporog“, ali kao da je zaboravio da u fudbalu „vic“ i jedan dobar potez mogu da urade mnogo.
A Tadić ih u nogama ima još mnogo i možda nije čudotvorac, ali jeste rekorder koji će svoje znanje još malo da prosipa po fudbalskim terenima u dresu sa grbom orla.
BONUS VIDEO: Trabzon protiv Fenera, dve asistencije Tadića
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
