Srbija - zemlja fudbalskog apsurda

Protiv Engleske smo poraženi sa 1:0, što nije loše, ali od poraza ne bi trebalo praviti bilo kakavu vrstu uspeha, pa makar on došao i u duelu sa jednom od najjačih reprezentacija na turniru.

Veliku priliku "orlovi" su imali protiv Slovenije, koja je realno na papiru najslabija reprezentacija u grupi, iako smo znali da lako sigurno neće biti. Neubedljivo je izgledala Srbija, primila je gol posle kontre, a onda u nadoknadi vremena stigla do izjednačenja i nekako sačuvala nadu da protiv Danske može da pobedi i prođe dalje, u tako željenu nokaut fazu.

Međutim, ima tu mnogo detalja u vezi sa našom reprezentacijom koji zabrinjavaju, i to ne samo sada na Evru, već duže vreme.

Od dolaska selektora Dragan Stojkovića Piksija na klupu reprezentacije, Srbija je važila za tim sa napadačkim stilom igre, onako na gol više, pa šta Bog da. To je umelo da nam se obije o glavu, pogotovo na Mundijalu u Kataru, ali isto tako nam je donelo neke nezaboravne uspehe, kao što je pobeda protiv Portugala ili plasman u A diviziju Lige nacija.

I sam Piksi je mnogo puta do sada pričao kako želi da njegov tim napada, "pretio je" i Brazilu nekada, a ni od Engleske nije prezao, ali izgleda da napadačka mašinerija ne funkcioniše baš najbolje.

I većinski stav javnosti je doskoro bio da nam napad ne škripi, dok je u odbrani druga priča, ali Evropsko prvenstvo u Nemačkoj nam pokazuje drugačije. Odbrana je na prve dve utakmice bila neočekivano dobra i kompaktna, Hari Kejn i Benjamin Šeško se skoro nisu videli protiv Srbije, a da Englezi nisu uz malo sreće postigli gol, pitanje je šta bi bilo.

Strahinja Pavlović izrastao je u pravog ratnika na terenu i deluje da mu malo fali da dođe do onog najvišeg evropskog nivoa, dok je Nikola Milenković odlično odradio svoj posao i nije imao kikseve kao u Kataru. Treći u liniji bio je Miloš Veljković, koji je takođe bio korektan, ali zato napad nije najbolje funkcionisao.

Protiv Engleske jeste Srbija napadala, pogotovo u drugom poluvremenu, bilo je nekoliko opasnih šuteva i prilika ispred gola Džordana Pikforda, ali suštinski nije bilo stopostotnih šansi, odnosno neke za kojom posebno žalimo.

U meču sa Slovenijom priča je bila nešto drugačija, ali činjenica je da je gol postignut u poslednjim sekundama, i to ne kao plod neke dobre akcije, već posle prekida, koji i treba da budu snaga Srbije, ali ne treba samo na njih da se oslanjamo.

Kapiten Dušan Tadić je posle duela sa Slovencima istakao da uvek treba gledati koliko je šansi stvoreno, da ih je on sam kreirao nekoliko, ali u fudbalu su najbitniji golovi, oni se broje i pamte, a ostalo se uglavnom zaboravlja.

Tako Srbiju ni u duelu sa Dancima ne mogu da izvuku stvorene šanse ili pogođene stative i prečke, nego samo postignuti golovi i pobeda i o tome treba razmišljati.

Aleksandar Mitrović baš nije imao sreće protiv Slovenije, Dušan Vlahović je oba duela odigrao ispod svog nivoa, pa je sada ponovo aktivno pitanje da li njih dvojica mogu i treba da igraju zajedno ili je na Piksiju da spremi drugačiju taktiku.

Slično pitanje se postavlja i kada je u pitanju tandem Tadić i Sergej Milinković-Savić, mada u ovom trenutku s pravom možemo da se zapitamo i da li obojica zaslužuju da igraju više od jednog poluvremena i to u zavisnosti od rezultata.

Ono što je takođe apsurdno jeste da Srbija nema kvalitetne bekove već godinama i tu mislimo na igrače kojima je to prirodna pozicija. Kada kažem kvalitetne, mislim na ovaj najviši reprezentativni nivo i za ono što Srbiji treba. Pojavio se mladi Kosta Nedeljković, pa je iz Crvene zvezde prešao u Aston Vilu, ali je dugo bio povređen, pa ga Piksi nije zvao. S leve strane terena na raspolaganju je samo Filip Mladenović, koji zaista odrađuje veliki posao, ali ne bi trebalo da bude jedina opcija.

Kada su svi zdravi, jasno je da su Piksijevi izbori uz aut liniju (u formaciji 3-5-2 ili 3-4-1-2) Filip Kostić i Andrija Živković. Obojica su levonogi, što nekada zaista ume da bude problem, a takođe im je igranje napred nekako prirodnije nego defanzivni zadaci.

Protiv Slovenije, Piksi na raspolaganju nije imao Kostića, pa je meč počeo Mladenović, koji je izašao na poluvremenu i na njegovo mesto je ušao Mijat Gaćinović, koji bolje barata desnom nogom. Tako smo došli do apsurdne situacije, koju je primetio i Amar Osim, trofejni stručnjak iz Bosne i Hercegovine i sin legendarnog Ivice.

„Tek mi je to novost. Nikad u životu nisam video da neko na 3-5-2 igra s dva beka s kontra nogama, a imaš dva špica kojima je najveći kvalitet igra u šesnaestercu na lopte sa strane“, istakao je bivši trener Željezničara i Veleža.

Kritikovao je Osim Piksija i zbog toga što mu Lazar Samardžić igra malo, što mu neki igraju samo zato što su zvezde, a na udaru je bio i Sergej zbog nedovoljnog truda kod primljenog gola protiv Slovenije.

Takođe, Srbija već godinama kuburi sa pozicijom zadnjeg veznog, gde se uglavnom oslanjamo na Nemanju Gudelja, dok su ostali igrači iz sredine uglavnom orijentisani malo ofanzivnije, pa ne mogu da pokriju dobro defanzivne zadatke, kao na primer nekada Nemanja Matić. Za ovo što Srbija želi da igra, pozicija zadnjeg veznog čini se kao veoma bitna, a pitanje je da li više i Piksi zna na koga najviše može da se osloni i šta od koga želi da dobije.

Imaće priliku selektor, ali i igrači, da se pokažu protiv Danske, pa neka nam dokažu da zaista imaju plan i da su najbolji kad je najbitnije. Ako u ovakvoj grupi ne možemo da prođemo u nokaut fazu, onda očigledno nešto debelo ne valja, a na sreću se ne možemo osloniti.

Iako, realno gledano, razloga za optimizam u Srbiji nema mnogo, nekako imam utisak da se svi, ili bar dobar deo nas koji pratimo fudbal, (potajno) nadamo da ova generacija može da napravi još neki uspeh, koji ćemo pamtiti, pa makar to bio i samo prolaz u nokaut fazu. I Piksi je poručio da mora da se veruje, pa hajde (još) protiv Danske da ga poslušamo i onda da vidimo šta dalje.

Nego, da mi iz ove priče ne izostavimo i ono što se radi u granicama naše zemlje.

Aktuelna vlast se na sva usta redovno hvali kako se grade stadioni, evo i taj Nacionalni je u izgradnji, ali realno bez kvalitetnijeg fudbala biće to još jedna promašena investicija. Da treba da gradimo stadione, sigurno da treba, samo je pitanje da li će nam fudbaleri vratiti za to na pravi način, jer kako neki vole da kažu "skupa je to igračka".

Ako je samo izgradnja stadiona (i to veoma skupih, neretko i preplaćenih) ono čime treba da se hvalimo u fudbalskom svetu, a ne sama igra, kvalitet fudbalera i tima, onda to i nema baš mnogo smisla.

I da, setimo se da se Evro u Nemačkoj igra na 10 stadiona, od kojih su pet u vlasništvu drugoligaša, što se nikada pre nije desilo. U Srbiji ni svi superligaši nemaju stadione i terene kojima bi se pohvalili, čak su neki jedva upotrebljivi za igru i mnogi se žale na njih.

Dakle, ne možemo baš da se hvalimo ni tim stadionima na sva usta, dok nam barem 16 timova iz najvišeg ranga ne bude imalo iste za ponos.

www.winnerbet.rs – registruj se i oseti pobedu!

Igrajte kod nas Fudbalski Fantazi i zabavljajte se uz Euro 2024 i najbolji fudbal na kontinentu.

BONUS VIDEO