0
Srbiju očekuje meč godine i jedan od najvažnijih duela u u poslednjih nekoliko godina jer u velikoj meri određuje i budućnost reprezentativnog fudbala.
Posle mnogo vremena smo vezali plasman na dva velika takmičenja i eventualnim trećim u nizu mogu da se postave temelji da to postane redovna navika.
Uz to, taj meč igramo protiv selekcije Albanije, reprezentacije na čije ime bi trebalo da podigne bura u javnosti. Ne zbog velemajstora fudbala kakve smo gledali kada su u Beogradu igrali Englezi, već smo istorije naših prethodnih duela, kao i političke, društvene, socijalne, nacionalne i istorijske konotacije.
PROČITAJTE JOŠ
Da se razumemo, nije mržnja i tenzije nešto što prizivamo, ali je neizbežna činjenica ovakvih duela.
Prošli susret sa Albanijom koji nije odigran do kraja zbog slučaja „dron“, bio je centralna tema danima uoči duela.
Sada, kada pobeda i poraz dramatično menja situaciju sa našim reprezentativnim fudbalom, kao da pomenuti meč nikoga ne zanima ili je u rangu nekih malo bitnih duela koji dođu i prođu bez prevelike pompe.
Kao da je taj duel u nekakvoj magli i da je neka daleka budućnost, a ne da smo na 49 sati od njegovog odigravanja.
Ono što je jasno i pticama na grani, jeste da je takav scenario direktna posledica svega što se trenutno dešava u Srbiji i što se reflektuje i na sport, a ni situacija sa reprezentacijom nije baš idealna.
Vratimo se na kratko u ne tako davnu prošlost. Srbija je poslednji meč kvalifikacija odigrala protiv selekcije Engleske igrala na stadionu „Rajko Mitić“ u Beogradu iako su i tada kružile glasine da su čelni ljudi FSS-a želeli da se igra u Leskovcu, ali su ovde čitavu priču u korenu presekli Englezi kojima nije padalo na pamet da igraju u gradu koji nema aerodrom, a po istim informacijama ni sa aspekta bezbednosti nije ispunjavao kriteriju,
Znamo svi šta se tada dešavalo. Nakon što je još pre meča bio izviždan selektor Srbije kojem gotovo kompletna javnost želi da vidi leđa, kada je mreža Srbije krenula da se puni, publika je krenula da skandira sada već nadaleko čuvene političke parole protiv aktuelne vlasti.
To je bila inicijalna kapisla za batinaške legije koje je režim slao i u Rigu na Evropsko prvenstvo u košarci krenuo da se fizički obračunava sa onima koji su skandirali pomenute poruke među kojima je bilo i žene i dece.
Ljudi su krenuli masovno da napuštaju stadion mnogo pre kraja, a posle meča se niko ni u savezu ni u reprezentaciji nije po tom pitanju oglašavao da u zaštitu uzme one koji su došli da bodre nacionalni tim i kome na kraju nisu uputili nijedan zvižduk.
Samo je Dragan Stojković nemušto izbegao pitanje na tu temu da ne zna o čemu se radi, a sve se na kraju završilo tako što je ispalo d asu na stadionu viđeni incidenti koji nanose štetu reprezentaciji i srpskom fudbalu, a zbog svih pomenutih stvari je Srbija i kažnjena.
Jasno je da niko nije očekivao da će se neko oglasiti i stati na stranu onih koji su bili na udaru jer imaju drugačije mišljenje, jer u Srbiji i na mnogo nižim nivoima od sporta nniko ne sme da podigne glas jer ne zna šta ga čeka, a mnogi jednostavno ni ne žele.
Kada se na to doda da su isti batinaši uspeli da ubiju atmosferu na Evropskom prvenstvu u drugoj državi prilično daleko odavde, stvari postaju mnogo jasnije.
Osim što je bilo kakav vid euforije na taj način ubijen među navijačima, ni rezultati i igre Srbije nisu tome pomogli. Umesto da nastavi sa rastom koji je započet u prvom kvalifikacionom ciklusu, Srbija od tog trenutka uglavnom ide nizbrdo, tek povremeno ostajući na ravnom, a potezi selektora sve manj postaju jasni.
Od kako je počeo da se pojavljuje u društvu predsednika Srbije, deluje da je napredovao kao demagog, ali ne i da je unapredio svoje stručne kapacitete.
Tako u godinu dana imamo izjave od onih da ne vidi zašto ne bi pobedili Engleze, koje4 smo onda nadigrali, pa izgubili, do toga da je normalno da izgubimo 5:0 i da se takve stvari dešavaju i Realu i Barseloni što je najklasičnija zamena teza.
I onda na kraju dana umesto odgovornosti za sve greške, promašaje i skandale, usledi klasična alibi priča.
Zbog bezbednosti se meč iz Beograda seli u Leskovac i umesto 40.000 ljudi na stadionu kao podrške protiv Albanije, dobijemo 5.000 navijača u Leskovcu.
Priča o bezbednosti je na kraju dana samo izgovor. U Beogradu su bile organizovane brojne utakmice visokog rizika, a dolazili su i najviši svetski zvaničnici koji su mnogo veći rizik za bezbednost, pa je sve prolazilo u najboljem redu.
Odluka da se ne puste u prodaju karte otkrivaju zapravo drugačiju nameru. Brojku od 5.000 karata lako možeš da iskontrolišeš u čijim rukama će oni završiti. Partijski spiskovi, prijatelja, braća kumovi…
To sa kontigentom od 40.000 već ide malo teže.
Druga stvar je i pitanje brojeva… Ako je kazna smanjenog kapaciteta od 20 posto, zašto na stadionu od 8.000 mesta na kojem nema gostujućih navijača nema 6.400 karata koliko bi bilo umanjenje od 20 odsto.
Kako je selektor ubeđivao novinare na konferenciji za medije, on već sada zna da je cifra od 5.000. Ako na kaznu UEFA, mi sami sebe kažnjavao dodatnim smanjenjem, onda je jasno zašto euforije nema.
Vlast očigledno u jeku protesta, loših rejtinga, sankcija i loše ekonomske situacije želi da spreči bilo kakvu priliku da se u prenosu čuje bilo šta protiv nje pod izgovorom podrške fudbalerima.
Zato u jeku ovakve situacije u društvu, autodestrukcije saveza i onih koji su to nametnuli sa vrha, meč Srbije i Albanije deluje poprilično nebitno i kroz medijsku sliku, a još manje kada su u pitanju navijači.
Jer, ko još želi da podrži partijsku priču, pošto je meč u Leskovcu na prvom mestu to, a tek onda sve ostalo.
