0
Uh, koliko li nas je bilo srećno i kako smo slavodobitno i ne tako davno, ponosno stavljali naslove poput onog "Mitrović najbolji strelac engleskog fudbala".
Samo pola godine kasnije po milioniti put je postalo jasno da fudbal nije igra brojki, naročito ne kada se one prenose kroz lige. Formula uspeha je u veličini kluba i veličini uloge fudbalera u njemu, pa ako jedno fali – nije dobro.
PROČITAJTE JOŠ:
Džaba vam što imate veštinu Lionela Mesija lično, kad vozate likove na terenu Zaječarske okružne lige. I obrnuto, uzalud što ste u Real Madridu, ako vam i brat rođeni zaboravi kad ste poslednji put igrali.
Čini se da mnogi naši fudbaleri koji igraju u vezi ili napadu imaju jedan od ta dva problema, zbog čega sve češće u društvu možemo da čujemo da neko kaže: Ma nemamo mi vrhunske igrače!
Pa, imamo li ih, ili smo zaista „kraljevi drugih liga“? Na to pitanje je najbolje da svako ko čita ove redove, pruži svoj odgovor, a mi ćemo ovde izložiti nekoliko činjenica.
Jula prošle godine Aleksandar Mitrović je sa 26 golova i dve asistencije bio na vrhu liste strelaca u Čempionšipu, bio je deo idealne postave druge lige Engleske i najbolji igrač Fulama po izboru navijača.
Tačno je da Fulam već tri sezone igra flipere od Premijer lige do Čempionšipa i nazad, ali je Srbin tamo pronašao svoje mesto i idealno prepoznao gde najbolje „pliva“.
Čini se da je isto tako i sa Urošem Đurđevićem u španskoj Segundi. Nekadašnji deo ubojitog Partizanovog tandema „Đu-Le“ (Đurđević – Leonardo), za vikend je dao dva gola Fuenlabradi i postao prvi strelac druge lige kao igrač Sportinga iz Hihona, uz Espanjolovog Raula De Tomasa.
On i Mitrović su do sada imali značajne uloge u svojim klubovima, ali samo kada ti klubovi igraju u drugim ligama. Mitrova forma je opala ove sezone u Premijer ligi, a nešto tako se desilo i prvi put kada je sa Fulamom ušao u elitu.
Smederevac je ove sezone na 16 utakmica dao samo tri gola, a prošli put kad je Fulam igrao Premijer ligu, krenuo je furiozno, ali vrlo brzo posustao i stao na 11 pogodaka u 39 mečeva.
To nije njegova krivica, jer ne može on da postigne golova, koliko Fulam može da ih primi i priča je bila ista i pre tri godine kada su „kotidžersi“ ušli u PL, pa ekspresno ispali.
Međutim, svedoci smo da je ove sezone u Premijer ligi i Oli Votkins, dečko koji je lani bio u vrhu Čempionšipa uz Mitrovića.
Votkins je tada igrao za Brentford, prešao je u Aston Vilu za 30 miliona evra i sa osam golova na 18 utakmica do sada opravdava plaćenu sumu.
Za to vreme, Mitrovićev tim sedi u zoni ispadanja na 18. mestu sa 11 bodova, ispred Vest Bromviča i Šefild junajteda.
Đurđević svoj tim vuče ka plej-ofu za La Ligu, ali je pitanje kako će se stvari odvijati do kraja sezone. Od ostalih srpskih ofanzivnije orjentisanih fudbalera, prava je šteta što Ivan Šaponjić načelno nosi dres Atletiko Madrida, a nije dobio šansu da išta pokaže.
Klub je pljusnuo 126 miliona evra za Žoaa Feliksa i morao je da mu da minutažu. Atletiko je Srbina poniklog u Partizanu kupio 2019. godine za oko 250 puta manje novca, tek oko pola miliona.
I Kako je onda za očekivati da će Ivan dobiti šansu? Mora da se pokaže vanserijski i da strpa nekom tri gola za utakmicu i to u situaciji kada Simeone nema druge opcije pa kaže „ajde da ga ubacim malo“, pa onda vidi „u j….. pa ovaj mali nije loš“.
Taj scenario je malo verovatan, pa mu ostaje pozajmica ili klupa, jer je pet mečeva za Atletiko do sada premalo da bi se njegov talenat trošio.
O Luki Joviću smo već pisali kao o momku koji je svoj potencijal pokazao u Ajntrahtu. Nesporno ima osećaj za gol, ali je i Ajntraht na svoj način „druga liga“, mada je deo nemačke elite.
Jović je pametno iskoristio svoju šansu tamo, pokazao se, postao nezaobilazan i onda je mogao da diktira sebi cenu na jačem tržištu. Problem je nastao kad je otišao na to jače tržište. Zapravo, najjače moguće – u Real.
Posle dva gola na 32 utakmice, stigla je informacija da ide natrag u Ajntraht. Možda to nije loše, jer bi lakše „namestio glavu“ gde nema toliko pritiska.
Samo tako bi možda uspeo da prekine ovaj „trend“ gde naši ofanzivni igrači nisu dovoljno bitni u klubovima Evrope.
Naznake boljitka pokazao je Dušan Vlahović u Fiorentini, tim pre što je dobro igrao i u dresu Srbije, pa to može da ohrabri za ubuduće, a više se očekivalo od Dejana Joveljića, kog su na Marakani hvalili kao vanserijskog bisera. Do sada se lepo snašao u Volfsbergeru, ali to je daleko od „krema Evrope“.
Sergej Milinković-Savić je dobar u Laciju, ali Klaudio Lotito već tri godine unazad pokušava da ga proda baronisanjem i naduvavanjem cene, pa mu ne polazi za rukom.
Ali ok, Sergej je jedan od boljih napadački skoncentrisanih srpskih igrača. Dušan Tadić takođe, ali Dušan igra u Ajaksu i Holandiji. „Kopljanici“ umeju da bljesnu, ali nisu deo „liga petice“. Filip Kostić je igrao dobro u Ajntrahtu, ali ni to nije potrajalo.
Ove sezone povrede plus crveni karton u Kupu i nema ni njega na listi strelaca, a prošle godine je dao 12 golova i podelio 18 asistencija na 51 utakmici.
Za to vreme, gde se po važnosti uloga igrača u većim klubovima nalazi region? Ispred nas. Za početak možemo da spomenemo dva imena – Mario Mandžukić i Luka Modrić. Modrić je vezista, istina, ali je i plejmejker Reala već devet godina, a veće uloge od te nema.
Deo ekipe koja osvoji četiri Lige šampiona, najbolji fudbaler planete koji je prekinuo hegemoniju Kristijana Ronalda i Lionela Mesija, sve to ide uz njegovo ime i prezime.
Uz to je i Hrvatskoj pomogao da ode do finala Svetskog prvenstva pre dve i po godine i nema veze što ima punih 35 godina, i dalje igra na visokom nivou.
You can all just go home now.
Mandzukic#Juventus pic.twitter.com/CBZreZjrVM
— ValueWins (@WinsValue) June 3, 2017
Mandžukić je u stagnaciji, ali je godinama igrao dobro za Bajern, Atletiko Madrid i Juventus. U Bajernu je ipak kvalitet iznad Robert Levandovski, mada ni Mandžukić nije razočarao u godinama koje su usledile.
Dovoljno je reći da je bio starter u finalu Lige šampiona u kom je hladnokrvno dao gol makazicama. Tačno da je to bio jedini gol Juvea u Kardifu 2017. dok je Real dao četiri komada, ali svi znamo koliko se dobro „stara dama“ provede svaki put kad ode u finale elitnog takmičenja.
Mario nije više na nivou na kom je bio, ali to i dalje ne menja činjenicu daje bio važna karika od kada je prvi put bljesnuo nešto jače, na Evropskom prvenstvu 2012, pa sve do 2020.
Poslednjih godina su u fokusu još dvojica igrača iz Hrvatske. Jedan je Ivan Perišić koji igra veoma dobro i poslednjih godina je dao 42 gola za Inter iz Milana. Podelio je i 38 asistencija za „neroazure“, ali se snašao i u Bajernu.
Ono što nije uspeo da uradi sa Interom, uradio je sa Bavarcima kojima je sa osam golova i deset asistencija pomogao da osvoje Ligu šampiona. Hansi Flik je hteo da ga zadrži, ali je shvatio da bi bio skupa akvizicija, a Bajern uvek gleda najbolji odnos cene i kvaliteta.
Drugo ime je Josip Brekalo. On ima 22 godine i još uvek se nije potpuno razvio, ali je u nekim utakmicama Bundeslige već pokazao zašto u njega Hrvati polažu velika nade sledećih godina. Zato ga treba svrstati, ne u red onih koji imaju bitnu ulogu, ali da u red onih koji imaju sve predispozicije da tu ulogu dobiju.
Šta se dešava sa Bosancima – oni imaju Edina Džeka i Miralema Pjanića. Ovaj prvi je na zalasku, ali je iza sebe ostavio zaveštanje najboljeg strelca u Ligi Evrope, Seriji A i Bundesligi.
Dakle na tri velika fronta se pokazao, mada je dobro igrao i u dresu Mančester sitija sa kojim je dvostruki šampion Engleske. Bio je deo generacije Volfsburga koja je uzela pehar u Nemačkoj i fali mu jedino Liga šampiona.
Džeko i sa 34 godine u Romi može da da osam golova i da asistira dvaput na 18 utakmica, što je sasvim korektno ako znamo da je „vučica“ trenutno trećeplasirani tim italijanskog šampionata.
S druge strane, Pjanić je godinama bio u Juventusu gde je malo igrao ofanzivnog veznog, malo centralnog i tek sad kad je na pragu 31. godine igra više pozadi.
Međutim, u onih nekoliko sezona kada je bio ofanzivniji, davao je dvocifren broj golova, delio više od deset asistencija i bio jedan od motora ekipe do dolaska Kritijana Ronalda.
Iako je ove sezone više puta napomenuo da je nezadovoljan svojom ulogom kod Ronalda Kumana u Barseloni, čak je napomenuo i da mu fali Juventus. Ali, stvorio je sebi kredit da može da priča tako nešto i dok je u klubu kakav je Barselona.
U nju je otišao letos u trampi Barse i Juventusa kada je u Torino otišao Artur, ali nema sumnje da će dati sve od sebe da se izbori da vrati status kakav je uživao, a kakvi mnogi fudbaleri sa ovih prostora ne dožive nikad.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
