0
U godinama kada seniori nisu imali da se raduju mnogo čemu i kada je Siniša Mihajlović probao da napravi smenu generacija, doživeli smo uspeh kakvom se malo ko nadao.
Reprezentacija Srbije do 19 godina postala je šampion Evrope. Mi u fudbalu da osvojimo bilo šta? Pa to se ne dešava!
PROČITAJTE JOŠ:
Tog prvog avgusta 2013. godine naš nacionalni tim je bio bolji od Francuske u finalu, golom Aleksandra Lukovića u 57. minutu i pokazao je da neočekivano ne znači i nemoguće.
Generacija iz koje je kasnije zablistao Aleksandar Mitrović iznedrila je još nekoliko poznatih imena, mada još uvek čekamo da se njihov uspeh prenese na seniorski nivo, pošto ni tu dalje od grupe na Mundijalu u Kataru nismo mogli.
I baš zbog toga je, deset godina kasnije pitanje gde su svi ti momci otišli, ko gde igra i da li se uopšte bavi fudbalom. Mitrović je od 2013. i „lude glave“ koja se farba na tufne, postao miran, porodičan čovek i najbolji strelac u istoriji reprezentacije.
Mitar ima 52 gola u dresu Srbije i još uvek ima vremena da svoj rekord dodatno uveća. Te godine je dao samo jedan gol, ali se gradio, otvarao prostor, asistirao i bio stena u šesnaestercu protivnika.
Znamo da je danas u Fulamu, gde je stigao preko Anderlehta i Njukasla, a nakon što se afirmisao u Partizanu. Prethodnih dana je bilo priče da će u Saudijsku Arabiju za desestine miliona evra, ali Fulam ne namerava da ga pusti tako lako.
Slobodan Urošević je takođe igrao u toj generaciji i do kraja prošle sezone je bio u Partizanu gde je nosio kapitensku traku.
Urošević, istina nije bio starter u tom finalu s Francuskom, ali je iz Rada i BASK-a, pa preko Napretka i OH Lojvena došao do crno-belih 2018. odakle je otišao posle pet godina u Aris Limasol.
Uroš Đurđević je 2013. bio udarna igla Srbije, a kasnije je bio jedan od dva razloga za titulu Partizana iz 2017. i očekivalo se da se ustali u seniorskom timu Srbije.
Pre toga je bio u Radu, Viteseu i Palermu, a onda je otišao u Olimpijakos i posle toga u Sporting iz Hihona gde već pet godina igra.
Starter u finalu bio je i Sergej Milinković-Savić koji će igrati i kod Veljka Paunovića, finale Svetskog prvenstva za igrače do 20 godina na Novom Zelandu 2015.
Sergej je godinu posle šampionata otišao u Gent iz Vojvodine, a onda je osam godina proveo u Laciju, dok je Ljubinko Drulović u jednom nedavnom razgovoru za Žurnal rekao kako je „opljačkao Arape“ jer je otišao u Al Hilal za 40 miliona evra.
Miloš Veljković je još jedno poznato ime iz tog tima i momak koji je bio na prvenstvu kao igrač Totenhema, a od 2016. je u Verderu. Dobijao je kasnije i pozive seniorskih selektora Srbije.
Nemanja Maksimović je posle Crvene zvezde, Verone i Domžala otišao prvo u Astanu, a od 2017. je u Španiji gde je sa dosta uspeha igrao u Valensiji i posebno Hetafeu.
Predrag Rajković je i danas prilično uspešan golman koji igra za Majorku, Mijat Gaćinović, kom se u jednom trenutku smešio i bolji klub od Ajntrahta i Hofenhajma, danas je u Grčkoj gde igra i Ognjen Ožegović, samo što je Mijat u AEK-u, a Ognjen u Kifisjasu.
Prava enigma iz te ekipe je ostao Marko Pavlovski, kapiten i centralni vezista koji danas ima 29 godina i igra u Podgorici.
Od OFK Beograda je dogurao do Porta u razmaku od dve godine, ali je onda odlazio na česte pozajmice u Apolon i Muskron, pa čak i OFK Beograd, a u odnosu na ono što se očekivalo, gotovo da je nestao sa fudbalske mape i obreo se u Litvaniji i Riterijaju, pa u Suduvi i sada u Budućnosti.
Petar Golubović se u jednom trenutku solidno snašao u Italiji gde je otišao iz OFK Beograda put Rome, a onda je bio u Novari, Pizi, Pistojezeu i kasnije Kortrajku, da bi posle toga nestao na pola godine dok nije otišao u Norvešku. Februara ove godine je otišao iz Alesunda u Himki.
Luković je kao strelac pobedonosnog gola u finalu igrao u više srpskih klubova, poput Rada, Zvezde i Voždovca, proveo je jedno vreme pre toga i u mlađim generacijama PSV-a, dok je posle Rakova pauzirao pet meseci pre nego što je probao da se vrati u igru u Portugalu. Danas je u Ziri u Azerbejdžanu.
Upravo tamo bi otišao i Stefan Čupić da mu viza nije ukinuta, pošto je navodno, objavom na društvenim mrežama podržao Jermene. Golman je pokušavao da objasni da to nije radio, azerbejdžanski mediji su insistirali na tome da jeste i posle jermenskog Ararata nije mogao da ode u azerbejdžanski Kapaz.
Dok je igrao u Araratu, psovao je Zvezdu 2020. kada je njegov tadašnji tim postigao pogodak protiv srpskog šampiona, pa momka koji danas nastupa za Rad, nisu po dobrom upamtili navijači Zvezde.
Aleksandar Čavrić se oprobao u Belgiji i Danskoj posle prvenstva, a danas je saigrač Milana Borjana u Slovanu iz Bratislave, gde je otišao 2016.
Nikola Antić je posle Zvezde, Rada, Jagodine i Vojvodine otišao na izlet u inostranstvo i Šahtjor Soligorsk, da bi posle Himkija prešao u Partizan jula ove godine, gde igra i Aleksandar Filipović, koji je u BATE Borisovu proveo četiri godine do 2022.
Ofanzivac iz Kikinde Milan Vojvodić je u Kozari iz Banatskog sela, iako je jedno vreme bio u Austriji i Nemačkoj, a od Dejana Melega se očekivalo štošta pre deset godina.
Izdanak Vojvodine, nije uspeo da se nametne u Ajaksu, oprobao se u Kamburu i Kajzeriju, u Zvezdi je 2018. hteo da se uzdigne, ali je otišao u Levadijakos i druge klubove dok nije septembra prošle godine iz banjalučkog Borca otišao u egipatski Enpi.
Većina te generacije je sa manje ili više uspeha i dalje u fudbalu, dok je dve godine kasnije stigla i svetska titula kao kruna čitave priče. Zanimljivo je da smo se titulama u tim mlađim uzrastima više nadali čak deceniju ranije od „Novozelanđana“ i „Litvanaca“.
Nešto stariji odlično pamte početak dvehiljaditih kada je Srbija i Crna Gora igrala završnice evropskih prvenstava u uzrastu do 21 godine.
Tinjala je tada velika nada da će generacija u kojoj su bili Miloš Krasić, Simon Vukčević, Vladimir Stojković, Danko Lazović, Branislav Ivanović, Milan Biševac i drugi bili u finalu Evra do 21 godine sa Italijom.
Poraženi su 3:0 i ostala je nada da će talenat preneti na seniorski tim. U godinama koje su usledile, pocepana je zajednica Srbije i Crne Gore, ali se Srbija 2007. vratila u finale Evropskog prvenstva za igrače do 21 godine.
Ovog puta su „orlići“ preko Italijana, Engleza i Čeha završili prvi u grupi, stigli su do finala gde su ih sačekali Holanđani i u finalu razbili sa 4:1.
Bane Ivanović, Duško Tošić, Antonio Rukavina, Aleksandar Kolarov, Dušan Basta, Boško Janković, Zoran Tošić i Dragan Mrđa nisu mogli protiv nestvarnog Rajana Babela, Rojstona Drentea, Hedvigsa Madura i Otmana Bakala.
Mnogi fudbalski zaljubljenici su kasnije sačekali Radomira Antića da na kormilu seniorskog tima proba da napravi nešto u Južnoj Africi i dalje od pobede nad Nemcima nismo mogli.
A onda se desilo evropsko zlato u konkurenciji do 19 godina, koje je malo ko očekivao jer je srpski tim i do turnira došao kroz „mala vrata“.
Srbija je tada prošla na prvenstvo tako što je Slovačka pobedila Švajcarsku, a mi smo kao domaćini elit runde kvalifikacija otišli dalje i tamo napravili rezultat kog se sećamo i posle deset godina.
U grupi na Evru je prvo pobeđena Turska sa 2:1, pa Gruzija sa 1:0, a remi je bio korektan rezultat sa Francuskom za koju je tada igrao Adrijen Rabio.
Portugal je u polufinalu prvi gubio posle gola Đurđevića, pa je preokrenuo, da bi Mijat Gaćinović poravnao rezultat na 2:2, a penali rešili pitanje pobednika i to nakon što su naši momci promašili prva dva od tri jedanaesterca.
Smešio se revanš sa Francuskom u kojoj su Jasin Benzija, Antoni Marsijal i Ajmerik Laport bili neki od najvažnijih fudbalera. Luković je iz drugog plana utrčao i sačekao pas Mitrovića i to posle odličnog centaršuta kapitena Pavlovskog.
Ostalo je istorija. Aleksandar je sa pet metara sproveo po zemlji loptu u mrežu, a mi se i danas prisećamo jednog od najvećih uspeha srpskog fudbala u 21. veku.
BONUS VIDEO: Najbolji golovi sezone 2022/2023 u Bundesligi
