Bili smo prvaci sveta i pobedili Brazil

Foto: Pedja Milosavljevic / Starsport

Prvi put kao Srbija, prvi put sa sistemom, procesom, jasno postavljenim stvarima... Prvi put onako kako bi i trebalo da bude. Prvi put i - zlato.

Mlada reprezentacija Srbije je 2015. godine postala šampion sveta, pobedom nad Brazilom u finalu planetarnog takmičenja koje se održavalo na Novom Zelandu.

Gotovo nikada se srpska sportska javnost nije budila rano ujutru da bi gledala fudbal.

Često je prespavljivala i kada su se mečevi igrali u popularnijim terminima. Okretala glavu, nalazila drugu zanimaciju, jednostavno, ignorisala postojanje fudbalske reprezentacije. Bilo kog uzrasta.

Takav scenario je gotovo rezervisan za takmičenja mlađih kategorija, s obzirom na to da nema velikih zvezda, bar još, te da se među širom publikom na takve pojave gleda nepoverljivim očima.

Ipak, Srbija toliko voli fudbal da bar sa pola uveta pokušava da oslušne šta se dešava, da se uključi na vreme i uhvati talas ukoliko se pojavi bilo kakva šansa da se „nešto proslavi“.

Dolazak Veljka Paunovića na kormilo ekipe mlađe od 18 godina je skrenuo pažnju na tu generaciju.

Vremenom su pojedini isplivavali u svojim klubovima, a osvajanje prvenstva Evrope tima u selekciji do 19 godina na čelu sa Ljubinkom Drulovićem je dodao šećera na snove o ponavljanju priče o „Čileancima“.

Ulaskom u polufinale Evropskog prvenstva 2014. godine Srbija je stekla pravo na učešće na planetarnom takmičenju godinu kasnije, a Paunović je na raspolaganje dobio sjajnu grupu talenata koju je trebalo oblikovati, usmeriti i vaspitati na pravi način.

Rajković, Antonov, Maksimović, Zdjelar, Gaćinović, Živković, Jovanović, Pantić, Jović, Grujić…

Dečaci sa ekstremnim talentom su penalima bili zaustavljeni na putu ka finalu, ali je bilo evidentno da u svom karakteru tim ima šampionsku crtu.

„Od samog starta bili smo ujedinjeni i strastveni. Svetsko prvenstvo je pred nama i ono će biti istorijsko jer prvi put igramo pod imenom Srbije. Cilj nam je da predstavimo zemlju na najbolji mogući način, kao i da se plasiramo u drugu fazu takmičenja“, skromno je najavio selektor Paunović.

Daleko jasniji u ispoljavanju želja bio je Predrag Rajković, prvi golman i kapiten tima.

„Ostvarili smo dosta ciljeva, išli smo korak po korak i sada želimo da osvojimo Svetsko prvenstvo. Verujem u svoje saigrače“, poručio je Rajković.

Bez Luke Jovića, Mihaila Ristića i Veljka Simića, ekspedicija je krenula na daleki put, znajući da je od ostvarenja snova čekaju dueli sa Urugvajem, Malijem i Meksikom, u prvom delu turnira.

Poraz na startu… Petnaest šuteva nije bilo dovoljno za gol, a jedna lopta je uspela da se ukotrlja iza Rajkovićevih leđa. Međutim, to nije obeshrabrilo Paunovićeve momke.

„Nemam ništa da im zamerim. U fudbalu se dešavaju ovakvi dani iz kojih moramo da izađemo još jači“, istakao je selektor.

Sa po 2:0 su savladani Mali i Meksiko. Šanse nisu propuštane, golove su postizali Sergej Milinković Savić, Staniša Mandić, Nemanja Maksimović, Andrija Živković…

Mesto u osmini finala je obezbeđeno, Paunovićeva prva želja ispunjena, red je polako dolazio na Rajkovićevu.

„Pokazali smo da Srbija ima sve osobine ozbiljne reprezentacije, da ovaj tim ima karakter, pobednički mentalitet, da može da istraje do kraja i igra vrhunski fudbal“, istakao je Paunović.

Karakter… Trebalo ga je imati za ono što je usledilo. Mnogo, mnogo karaktera.

Prva utakmica nokaut faze i ogroman test upravo za karakter tima. Protivnik, ekipa Mađarske, povela je u 57. minutu, ali nije bilo odustajanja.

Ni posle promašaja Zdjelara, Mandića, Maksimovića… Ni pred korner u prvom minutu nadoknade vremena kada je Ivan Šaponjić glavom postigao izjednačujući gol… Ni posle crvenog kartona za Milana Gajića…

Ni u 118. minutu, kada je Šaponjić iz očaja pokušao da pronađe Mandića u kaznenom prostoru, pre nego što je Atila Talaber, dva 120 sekundi pred poslednji zvižduk uoči penala skrenuo loptu u sopstveni gol.

„Fudbal je čudesna igra i ispisuje neverovatne priče, takva je bila i naša utakmica osmine finala. U fudbalu su najvažnija četiri aspekta, mentalni, fizički, tehnički i taktički, a ako su sva četiri izjednačena onda odlučujuje mentalitet i karakter. To je ono u čemu smo mi na kraju bili jači od protivnika, koji nas je silno namučio i odigrao odličnu utakmicu. Ovi momci su pokazali od kakvog su materijala napravljeni, oni su pobednici, oni nikad ne odustaju“, naveo je Paunović.

Uoči utakmice četvrtine finala selektor je podsetio na sve što je ta generacija prošla u prethodnom periodu…

„Maksimovićev pogodak protiv Turske nas je lansirao na prvenstvo Evrope, a Mandićev pogodak protiv Bugarske nas je odveo na Novi Zeland. Videćemo sada, kuda će nas odvesti ovaj pogodak Šaponjića, ali je sigurno da smo sada dobili dodatnu energiju, dodatnu snagu“, istakao je Paunović.

Amerika… Meč za polufinale… Ovoga puta, penali nisu mogli da budu izbegnuti, pošto posle dva sata fudbala nije bilo nijednog pogotka.

Devet serija… Tri promašena šuta sa bele tačke. Suze kapitena Rajkovića pošto mu je kolega odbranio udarac, ali i bombetina Maksimovića u gornji levi ugao gola kojom je doneo neizmernu radost onoj javnosti koja je tek tada shvatila čemu svedoči – ispisivanju novih najsvetlijih stranica u istoriji srpskog fudbala.

Mladost je ponela „Orliće“. I na tome im je selektor zamerio. S razlogom.

„U pojedinim trenucima odstupali smo od plana igre, nismo se držali dogovora, bili smo brzopleti u završnici i to je sve moglo jako skupo da nas košta. Svestan da je i umor učinio svoje, takmičenje je veoma naporno, a nama je svaka utakmica bila kao eliminaciona, međutim mi ne smemo da odustajemo od našeg cilja. Nije trebalo da dođe do penala, morali smo utakmicu mnogo ranije da rešimo“, ukazao je Paunović.

I uputio poruku pred polufinale, protiv starog znanca, ekipe Malija.

„Već sam rekao da se na ovom prvenstvu više puta pokazalo da onaj ko misli da je favorit, taj ide kući… Dovoljno je iznenađenja bilo da bi se shvatilo kako slabih ekipa nema i kako svi imaju najveće ambicije. Mi moramo samo jednu stvar da imamo u vidu. Ne igramo sada sa Malijem, već igramo sa polufinalistom Prvenstva sveta, oni su ekipa koja je izbacila Ganu i Nemačku i možda tek sada vidimo u kakvoj smo mi grupi bili. To je stvarno bila „grupa smrti“, Urugvaj je nesrećno poražen od Brazila. Mi jesmo savladali Mali u Danejdinu sa 2:0, ali ovo će biti potpuno drugačija utakmica u svakom pogledu“, rekao je Paunović.

Čuli su i razumeli sve. I već u četvrtom minutu poveli preko Andrije Živkovića, ali… Opet mladost, opet nehajnost, opet propuštene šanse i kazna – Rajković je bio matiran u 40. minutu.

Gomila, gomila napada u drugom poluvremenu, prečka Gajića u 70. minutu, ali gola nije bilo… Opet produžeci. I Paunovićev specijal u pravom momentu – u 101. minutu je Živković centrirao na glavu Miloša Veljkovića, a on sjajno spustio Šaponjiću, koji je ponovo bio heroj.

Mogla je mreža afričke reprezentacije da se zatrese još barem nekoliko puta do kraja meča, ali je i ovo bilo sasvim dovoljno – Srbija je u finalu Svetskog prvenstva!

„Pravimo istoriju! Istoriju svog tima i svoje zemlje!“, naveo je Paunović.

Poslednji čin – 20. juna na stadionu Nort Harbur… Rival – Brazil, na poluvremenu – 0:0. Golmani Rajković i Žean u prvom planu, protivnik za nijansu bolji, ali…

Minut je bio 70, u napadu Živković, Maksimović, Šaponjić i Mandić. Utrčavanje Maksimovića na desni bok je Živković ispratio pravovremenim dodavanjem, centaršut se odbio od jednog igrača u žutom dresu, Šaponjić je isfintirao rivala i lopta je stigla pravo na Mandićevu nogu.

Srbija je povela!

Međutim… Tri minuta kasnije… Nepažnja, pad kocentracije, ali i majstorstvo Andreasa Pereire – za izjednačenje koje je značilo i novi produžetak.

Više nije bilo snage za taktiku, čekanje, pucalo je sa svih strana, Maksimović i Žoao Pedro su bili najbliži golu, a onda…

U 118. minutu je Živković oteo loptu sa pozicije desnog beka, Stefan Ilić je krenuo u trk, a paralelno sa njim i Maksimović. Ilić je prelepo vratio loptu Živkoviću, Maksimović je pokazao saigraču gde želi da dobije dodavanje.

Stiglo je tačno tamo gde treba, a aktuelni fudbaler Hetafea je briljantnim šutem spoljnim delom stopala poslao loptu ispod brazilskog golmana, toliko rutinski, lagano, bez ikakvog straha, tenzije, panike…

Šampionski.

„Pitate me da li sam svestan šta smo uradili, kada bih vam rekao da sam, prilikom prvog okupljanja pre tri godine, pustio video svetskih šampiona ’Čileanaca’ i rekao momcima da ćemo na kraju ovog projekta biti na krovu sveta – verovatno mi ne biste verovali…“, poručio je Paunović.

Možda i danas izgleda neverovatno. Nestvarno. Kao da ne može da se desi nikada. Nama. U fudbalu. Ali, desilo se. Srbija je bila šampion sveta i imala je Veljka Paunovića na poziciji selektora. Nažalost, ne i u seniorskom timu. Doći će i taj trenutak.

Ako je on verovao u neverovatno, kako smemo mi da odustanemo od toga?