0
Neka nova era.
Sve se glasnije čuje u poslednje vreme: Dijego Simeone će na kraju sezone napustiti Atletiko Madrid.
PROČITAJTE JOŠ...
Istina je da to španska Marka pokušava ovih dana to da ublaži govoreći da „Čolo“ neće da ide ovog leta, ovih drugih glasova i glasina je za sada više.
Posle 11 godina nešto kao Simeoneov odlazak stvarno zvuči nestvarno i para uši, jer jedna cela generacija dečaka i devojčica, koje majke i očevi danas vode na Vandu Metropolitano, ne znaju ni za jednog drugog trenera.
I kad su ih pre koju godinu još uvek vodili na Visente Kalderon, Simeone je bio tamo. Tamo je i predstavljen kada je na današnji dan, 15. januara 2012. upisao i prvu pobedu nad Viljarealom.
Razbijena je tada „žuta podmornica“ sa 3:0, a dva gola na tom meču je dao Radamel Falkao. Ako se neko nadao da će gledati neki uzbudljivi, vihorni ili efikasni Atletiko, prevario se.
Simeone je ekipu prilagodio svom mentalitetu, koji je podrazumevao bespoštednu borbu, šta god se žrtvovalo.
A žrtvovala se uglavnom lepota igre. Baš tih godina je Barselona dominirala pod Pepom Gvardiolom, a naširoko se pisalo da je to najkompletnija i najlepša fudbalska predstava u istoriji.
Zanemarimo euforiju koja je vladala zbog rezultata Barse, Simeonea to nije nimalo doticalo. On je već imao zacrtanu viziju i put kojom je krčio i karijeru kao vezista u Velezu, Pizi, Sevilji, Atletiku, Interu, Laciju i na kraju karijere 2006. u Rasingu.
Kada se, pet i po godina kasnije vratio kao trener, zatekao je klub dobrih imena. Asenho na golu, ispred Dijego Godin, Miranda, sa desne strane Huanfran, levo napred Koke u špicu Falkao a iza u sredini Dijego.
Dobra imena, a onda im dođe Viktor Kurto i u 18. sekundi im zabije gol. Atletiko gubi 1:0 i ispada od Albasetea trećeligaša u Kupu kralja. Džabe im sve.
Gregorio Manzano je je još i umeo da našpanuje tim da igra kod kuće, u gostima nije mogao da se sastavi i uzme tri boda u sedam utakmica.
„Ćolo“ je za to imao samo jedan recept i lek, pošto je došao kao „vatrogasac“ usred sezone.
„Dobio sam sjajan doček navijača, ovo je vrlo poseban trenutak i lično i profesionalno. Moramo da idemo napred polako. Još se upoznajemo, ali igrači su otvoreni za sve što tražim od njih“, rekao je Simeone posle Viljareala.
Nije ni slutio koliko će zapravo to da bude poseban trenutak i da će u vreme kad se treneri menjaju kao na traci, on biti naznaka nekog novog Aleksa Fergusona. Samo manje uspešnog i dugotrajnog, to je ipak utopija.
Klub koji nije bio ni blizu Barseloni i Real Madridu u to vreme mic po mic, postajao je respektabilan.
Vremenom, nije mogao da im priđe samo po igri, pošto su rezultati počeli da dolaze.
Dolazili su i dobijali šansu neki od momaka poput Tiba Kurtoe, Arde Turana, Davida de Hee. David Vilja i Dijego Kosta su pogađali protivničke mreže, Koke je stvarao šanse, Turana je bilo svuda gde treba.
Međutim, kad dođu rezultati, onda dođe i novac, a igrači želju da odu. Odlazili su jedni i dolazili drugi, a ostajao je samo trener koji je, čini se, stajao pri jednom od svojih čuvenih motoa.
„U životu ne možeš da promeniš samo svoju majku i fudbalski klub“, govorio je Simeone. Što je delovalo čudno od čoveka koji je dotle za pet godina naređao više klubova od Rasinga, River Plejta, pa preko San Lorenca, Estudijantesa i Katanije do „Kalderona“.
Njegova ekipa je živela i po onom uverenju svog trenera da „budžet prestaje sa prvim sudijskim zviždukom, jer onda uleće srce, iluzija. Srce poravnava budžet“.
Upravo tako je Atletiko 2014. uspeo da uradi nezamislivo i razbije duopol Reala i Barse osvojivši titulu u Primeri.
Iste godine je još jednu nezamislivu stvar uradio kada je stigao do finala Lige šampiona. Realov san o „decimi“ je počeo tada da bledi kada je Godin zakucao loptu u mrežu „blankosa“.
Uveliko je dotle postalo jasno da Atletiko igra čvrsto, kompaktno, ali ružno za oko. Jednostavno, ako se desi lepa akcija, to je onda obično improvizacija jer je jasno da Simeone više voli da igra dobro, nego lepo.
To je i sam priznao više puta, mada nije imao sreće u finalima Lige šampiona u kojima je dvaput gubio od Reala, iako veruje da se finala ne biraju već pobeđuju.
Od titule u prvom iz 2014. delili su ga minuti jer je Serhio Ramos pred sam kraj odveo meč u produžetke, a tamo je sve otišlo dođavola.
„Ovi momci su rođeni sa veoma velikim m***ma, čestitam njihovim majkama“, imao je običaj da kaže Ćolo kada je tim oslikavao i njegov mentalitet, a onda se dičio time što njegov tim nervira protivnike i njihove navijače.
Koliko je temperamentan, videlo se i kada je pokazivao na prepone pred Kristijanom Ronaldom posle meča Atletika i Juventusa u Ligi šampiona.
Nije mu se svidelo kada je taj isti Ronaldo dao tri gola za eliminaciju „jorgandžija“, ali ne može se uvek pobeđivati.
Naročito ne kad se igra „na sigurno“, kako veli Simeone. Problem je kad takva igra počne da iritira i navijače vašeg kluba.
Simeone je, s jedne strane s godinama sve tvrdoglavije počinjao da insistira na tvrdoj i neatraktivnoj igri zarad rezultata, ali je u jednom momentu počinjao da popušta.
Kupovao je igrače poput Žoaa Feliksa kada se Atletiko „otvorio“ za 126 miliona da bi napad učinio atraktivnijim.
Kosta je plaćen 60 miliona, Tomas Lemar 72 i oni su najskuplje plaćani u Simeoneovoj eri. Svi ofanzivci, kao da i Dijego igra napadački fudbal, a svi znamo da nije tako.
„Talenat i tehnika su jedna stvar, ali navijači uvek cene trud“, tvrdio je između ostalog Argentinac.
Trener iz naroda bio je odgajan da igra kao vojnik i tako je svoje fudbalere vodio na 604 dosadašnje utakmice za Atletiko.
Vodio ga je i do dve titule šampiona Španije, dva trofeja Superkupa Evrope, dve titule u Ligi Evrope i po jednog pehara Kupa kralja i Superkupa Španije.
Kada je Ronald Kuman olako odbacio Luisa Suareza jer je „mator“, Simeone ga je oberučke prihvatio i u napadu dobio još jednog „pitbula“ kao dobitni deo recepta za drugu titulu prvaka Španije pre dve godine.
Sve je to urađeno na krvav rad, koji je po svoj prilici doveo do trošenja materijala i zamora – i kod trenera i kod navijača Atletiko Madrida.
Čak i da su svih ovih godina gledali samo pobede sa po dva, tri gola razlike, dosadilo bi im, a nekmoli kad gledaju jedan rovovski fudbal sa povremenim izletima u „žoga bonito“.
Bilo kako bilo, Simeone će u svom „poslednjem plesu“ moći mirne duše da napusti klupu Atletika i svom nasledniku ostavi daleko bolji klub od onog koji je preuzeo pre 11 godina.
Pod uslovom da mu krv do kraja sezone ne proključa i ne reši da proba i sledeće sezone da istera ugovor do kraja, te da još jednom počne da nervira svoje rivale dok ih pobeđuje nekom ružnom verzijom efikasnog fudbala.
BONUS VIDEO Leo Mesi – od trnja do zvezda
