Dok se klubovi nalaze na ivice egzistencije ili čak posluju u ogromnom minusu, na mečeve koji se gube ili pobeđuju funkcioneri dolaze sa osmehom. Izađu iz visokog džipa ili niskog sportskog automobila, rukom otresu malo prašine sa skupocenog kaputa, isprave nogavice po izlasku iz kola, a onda se zavale u ložu iz koje često bljesne tračak svetlosti od sata koji vredi po nekoliko hiljada ili desetina hiljada evra.
Upravo ovakva realnost je poznata mnogima koji su ikada gledali profesionalni fudbal kod nas.
Obrnuta simetrija postoji kada se gleda bogatstvo funkcionera i kluba, a uvek na štetu tima koji obožavaju navijači.
Kako to zapravo izgleda u praksi?
Jedan izveštaj FIFA potpuno je poljuljao domaći fudbal i izneo mnoge brižljivo skrivane istine na površinu.
„Ako pogledamo realnu sliku na tržištu i izveštaj FIFA normalno je da se zapitamo šta se ovo dešava. Kao što i kad je prodaja igrača u pitanju, mi smo zabeležili prodaju igrača 300 miliona dolara. Kako 300 miliona?! Znamo za neke igrače kao Pavlović za 12 miliona, Radonjić, znamo te neke transfere, ali 300 miliona, znate koji je to novac. To je 30 miliona godišnje transfera, to mi nije poznato“, čudi se Poledica.
I dok funkcioneri klubova žive na visokoj nozi, fudbaleri i klubovi ispaštaju.
„Uvek sam se pitao odakle tim ljudima tako luksuzni životi, odakle im automobili od 100 hiljada evra, luksuzni odmori. Ne mislim da oni rade nešto ozbiljniji posao od mene, naprotiv, ali fudbal se svodi na to da funkcioneri žive luksuzno, a mučenici fudbaleri i treneri rade za neke smešne pare. Onda se pojavi taj desetogodišnji izveštaj i da ja, koji sam taj izveštaj objavio, i kad sam ga pogledao, pitao sam sebe – kako bre ljudi“, ne može da veruje Poledica.
Zbog ovakvih stvari se domaći fudbal nalazi u permanentnom minusu.
„Mi pričamo o ligi koja je možda najsiromašnija u Evropi, a onda vidimo brojke od stotine miliona dolara i ostanemo zbunjeni. Shvatimo zašto se svi tuku da dođu do neke funkcije, iako su svi klubovi gubitaši. Prva stvar koju je logično razmišljam, zašto bi se neko tukao da uđe u klub koji je u dugovima. Valjda je logično da od takvih klubova treba bežati“.
Ne veruje ni najmanje u priču da su čelnici ulagali sopstveni novac u klubove.
„Ma kakvi, to su gluposti. Meni za 30 godina koliko sam u fudbalu, nije poznato da je jedan funkcioner uložio sto dinara u klub, od svojih para. Pozajmica, privatnih je bilo, ali su se one vraćale sa debelim kamatama, tako da ne možemo da je pozajmica ulaganje. To je ništa više od pozajmice. A to da je neko davao svoj novac su priče za javnost. Ovde su se od fudbala najviše obogatile sudije i funkcioneri, a najmanje igrači i treneri. Fudbal u Srbiji i služi za političke parazite, da bi imali gde da ih uhlebe i da bi sudije i funkcioneri uzimali pare. A sve ovo ostalo je samo ‘pro forma’, da bi postojao fudbal. Još nisam video siromašnog funkcionera, kao što nisam video siromašnog političara. Svi funkcioneri u Srbiji žive galantno i luksuzno, to je neka privilegija, a svi klubovi gubitaši. Ubeđen sam da su to fiktivni ugovor i zato je javnost zbunjena“, istakao je Mirko.
Govorio je i o primeru agenata koji prihoduju iz nekoliko različitih izvora.
„Ako naprave neke lične interese, klubovi mogu da potpišu šta god hoće. Kod nas funkcioniše tako što su klubovi recimo jednog agenta angažovali i za kupovinu i za prodaju igrača, pa je on faktički imao četvorostruku zaradu. Plaćao ga igrač, plaćao ga jedan, plaćao ga drugi klub za jedan posao ga plaćali svi. Uglavnom se novac u fudbalu izvlači ili preko agenta, ili igrača. Tako što se pumpaju cifre, od kojih se kasnije izvlači novac i dele se pare u gotovini. Ne može se ništa zvaničnim tragom jer bi to moglo da dovede do krivične odgovornosti“.
Čak ni računi u blokadi nisu nikakav problem za dogovore o saradnji.
„Imao sam u praksi da klub dovodi igrača, a račun mu je u blokadi. I mi im kažemo: ‘Pa dobro, ali vama je račun u blokadi, niste u mogućnosti da servisirate taj ugovor’. Znate ša oni kažu? ‘Ma boli vas uvo, potpišete na šest meseci, a ako ne bude para tužite nas, pa će opština dati pare za klub. Onda ćete vi iz toga da naplatite pare igraču’. I to zaista u praksi jeste tako. Tako smo mi pre koju godinu imali 140 arbitraža na Arbitražnom sudu, što je u praksi, kad se pogleda broj igrača, pokazatelj da je svaki četvrti igrač završio na sudu. Nažalost, tako stvari funkcionišu“
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare