0
Puste tribine izgledaju trošno kao buđavi hleb, svlačionice su mračne, a kad kao slučajni prolaznik krenete ka terenu slavnog stadiona nema nikoga ko će vas zaustaviti.
Ako sačekate popodnevne sate u decembru 2020, ovaj deo Beograda i Karaburme iz ptičje perspektive izgleda kao jedna ogromna crna rupa.
PROČITAJTE JOŠ:
Što bukvalno, jer nema struje, što simbolično, jer se nalazite kod Omladinskog stadiona, doma fudbalera OFK Beograda. Ili bar onoga što je OFK Beograda ostalo. A nije ostalo mnogo.
Zbog nagomilanih dugova, OFK je već pet godina unazad kao bolesnik na aparatima kom je mozak mrtav, ali je on nekako i dalje u životu.
Njegova ravna linija se nakratko zatresla gore-dole u sredu, kada je izabrana nova uprava, koja teško da će nešto moći da promeni.
Tužno je što se mediji bave OFK Beogradom isključivo da podsete koliko je, nekada slavni klub, petostruki prvak Jugoslavije i naslednik čuvenog BSK-a – duboko propao.
Ovaj povod se pre nekoliko dana promenio, kada je OFK spomenuo Zvezdan Terzić, generalni direktor Crvene zvezde rekavši da bi „plavi“ mogli da postanu filijala crveno-belih.
„Romantičari“ filijala Zvezde… Te reči, jedna uz drugu, prosto paraju uši. Zato je ova izjava Terzića odmah izazvala različite reakcije i odjeknula i u OFK Beogradu i u srpskoj javnosti.
Činjenica je da je za „romantičare“ Superliga odavno misaona imenica i da je od njih ostala samo škola koja sporadično proda ponekog klinca.
Dok jedni ideju filijale smatraju dobrom, drugima je odvratna i odbojna. Čini mi se da je ovo mišljenje podeljeno na mlađe i starije, na one koji gledaju situaciju pragmatično (možda i realnije), i one koji na OFK gledaju kroz tradiciju, emociju i ime kakvo je nekad bio.
„U hladnom se presvlače i za trening i posle treninga. Jedino za utakmice moramo da obezbedimo agregat. A agregat obezbeđuje fudbalski klub, plate čoveku i on donese, a razglas uključe kod nas“, ovako je počeo moj razgovor sa Dankom Kotlajić, šeficom računovodstva Omladinskog sportskog društva i ženom koja već godinama iz prve ruke prati propadanje „romantičara“.
Ona nije htela da komentariše zašto je i kako došlo do urušavanja kluba u kom su, ne baš toliko davno, igrali Duško Tošić, Aleksandar Kolarov, Bane Ivanović, sve momci sa ozbiljnim karijerama, a nešto skorije i Milan Rodić, Milan Gajić ili Saša Zdjelar.
Ipak, pristala je da opiše trenutno stanje i šta se dešava sa klubom koji je 1963. godine bio polufinalista Kupa pobednika kupova.
„Bilo bi ružno da OFK Beograd bude Zvezdina filijala. Naslednik BSK-a, stogodišnja tradicija, tako da… Beogradski klub i nosi ime našeg grada. Govorim svoje mišljenje. Država nam ne pomaže kao što pomaže Zvezdi i Partizanu, jer smo verovatno neko ‘slepo crevo’. Čak smo počeli da sređujemo i tribine kad nam je država obustavila radove“, kaže nam Kotlajić.
Istina, OFK nije tek neki partijski klub koji je preregistrovan i nastao preko noći. Tradicija mu seže dalje od Zvezde i Partizana, a ako ne znamo da poštujemo tradiciju i svoju istoriju, onda i zaslužujemo sve ono što nam se dešava.
Predsednik Skupštine kluba Ljubiša Đurović takođe odbija mogućnost da OFK bude filijala, dok novi predsednik Upravnog odbora Saša Stevanović kaže da pomoć stabilnijih klubova ne treba odbijati, pa je izvesno da klub u kakofoniji mišljenja nema baš jasan pravac kako da se izvuče iz bule.
Prilično duboke bule, budući da je dug pet miliona evra bez zaračunatih kamata. Uzmite u obzir da je OFK recimo ove godine prodao samo jednog igrača Partizanu za oko 600, 700 hiljada dinara i da nema druge prihode i biće vam jasno koliko je zakucan za dno. Od njega je ostao samo grb.
Ali, kakva su samo imena nosila taj grb od 1911. godine kada je formiran kao „Beogradski sport klub“. Počev od Mihajla Andrejevića Andrejke, preko Blagoja Moše Marjanovića i Aleksandra Tirnanića, tu su bili i Ivica Bek, Franjo Glazer, Đorđe Vujadinović, Josip Skoblar, Slobodan Santrač, Ilija Petković, Petar Borota…
Kako je moguće da je klub ovakve istorije i osvajač Kupa iz doba Jugoslavije tako propao?
„Teorije zavere, lični interesi i loše procene dovele su naš klub na najniže grane u svojoj istoriji. Dok se još uvek neki trude da brane OFK Beograd od Ofkovaca, mi smo na ovoj skupštini dokazali jedinstvo, kao i istrajnost u borbi za naš klub“, rekao je Stevanović u sredu, mada nije precizirao ni kakve zavere, ni čiji lični interesi i koje loše procene.
Ako optimistično zvuči Sašina floskula da ključ opstanka OFK Beograda leži u jedinstvu „bivših igrača, Radne zajednice, Kluba prijatelja, veterana i novinara“, onda njegova priča o „vraćanju OFK Beograda tamo gde pripada“, deluje utopijski.
On i njegovi saradnici preuzimaju klub u vreme kad je koronavirus lošu situaciju učinio još gorom i odneo živote dve legende kluba, Božidara Milenkovića i Iliju Petkovića.
„Odnela nam je (korona) Petka i Božu, inače ne bismo bili bez struje. Oni su ipak nekim svojim autoritetom i vezama sprečavali da se takve stvari dese. Nekako smo premošćavali. Ne dozvolimo da nam skinu satove. Sad se niko nije pojavio kad su skidali satove. Čak kad je Boža bio u bolnici, ja sam potpisivala da ne dozvoljavam da se skidaju. A sad se niko nije pojavio da potpiše papir da se oni ne skidaju“, priča Kotlajić.
Sticajem okolnosti bio sam jedan od poslednjih novinara koji je razgovarao sa pokojnim Milenkovićem i znam da je svojevremeno pitao Terzića zašto iz kluba koji ima pet miliona evra duga, ide u onaj kom je dug 50 miliona.
Veći klub, srazmerne i mogućnosti, a u Srbiji od Zvezde i Partizana većih nema, svidelo se to, ili ne, „romantičarima“ i svima ostalima. Struktura dugovanja OFK-e je takva da najviše mora da se vrati državi za vodu, struju i slično, znatno manji deo ide Telekomu i deo sitnijim firmama.
Milenković mi je pre oko godinu dana ispričao da se prema OFK Beogradu i ostalima vlast odnosi kao da su „pastorčad bez oca i majke“ i spomenuo da su mnoge malverzacije koje su uništile „romantičare“ teško do nemoguće dokazive, pa je samim tim za mnoge stvari „pojeo vuk magarca“.
Ipak, pošto je stvorena finansijska opterećenja nemoguće tek tako obrisati gumicom u Poreskoj upravi, u klubu veruju da jedino ako država pomogne i reprogramira dugove, ili otpiše kamate OFK ima šanse da opstane.
Da je reč o Zvezdi i Partizanu, bojazni ne bi bilo jer „večiti“ na neki način deluju i kao „večni“ entiteti: u kakvoj god krizi da se nađu, utisak je da će opstati, jer je nezamislivo da će država dozvoliti da propadnu.
OFK Beograd nije bio te sreće i već dugo je formalno klub bez adrese. Mada ga niko ne „dira“ i iseljava sa Omladinskog stadiona, svojevremeno predviđenog za rušenje zbog tržnog centra, klub polako, korak po korak sve dublje tone.
On će, ako se nešto ne promeni, posle februara ostati i bez apartmana koji imaju oko 1100 kvadrata, od čega je deo trebalo da pripadne Sportskom društvu. Ovo je, posle sečenja struje tek jedan od koraka na putu ka potpunom gašenju.
Klub ima jednocifren broj stalno zaposlenih, igrači i treneri dođu i odu kada žele, jer nemaju profesionalne ugovore i kada se sve sagleda, postavlja se pitanje poente spasavanja propalih „plavih“.
Možda poente i nema, bar ne ako se pred zakonom ne utvrdi ko je odgovoran za urušavanje OFK-e. Međutim, to takođe ne znači ni da ga treba pretvarati u filijalu drugog kluba, samo zato što taj drugi ima veću podršku države.
Stari navijači „plavih“ na ovo gledaju kao na dodatno srozavanje nekadašnjeg BSK-a, izvornog beogradskog kluba i zato s pravom i mnogo žara tvrde da nema „romantike“ kada ste filijala Zvezde.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
