0
Ne znam da li je do interneta ili huliganskih grozota ima sve više i više.
Možda ih je bilo i ranije ovoliko, samo što se o tome nije toliko pričalo, pisalo, a društvene mreže su samo ogolile ono što je možda ostajalo pod tepihom.
PROČITAJTE JOŠ:
Razumem i da mladi hoće da istresu višak energije na neki način, ali kad ta energija postane destruktivna do te mere da postane vest na svim meridijanima, onda znate da ste otišli predaleko.
A vest o smrti grčkog navijača u Atini zaista jeste otišla daleko. Mihalis Kacuris je imao 29 godina i stradao je na ulicama svog grada izboden nožem.
Da je neko njegovim roditeljima, braći ili sestrama rekao da ga od sutra neće videti više nikad, verovatno bi rekli nešto slično kao i kod nas: „Pu, pu, daleko bilo“.
Nažalost, to je stvarnost jer je mlad čovek izboden nožem i nije prvi. Stvarno će mi zauvek biti nejasno šta je u glavama ljudi koji nose bodeže i idu sa namerom da nekog teško osakate ili ubiju.
Šta ih natera na to, da li im to pričinjava neko sadističko zadovoljstvo? Sve su to pitanja za socijalne psihologe koji odavno citiraju jednog čoveka po imenu Gistav Le Bon i njegovu „Psihologiju gomile“.
Ova nova „gomila“ deluje kao da postaje sve agresivnija i beskrupuloznija, pa ne čudi što je sukob Hrvata i Grka u kom je stradao mlad čovek zgrozio svet.
Kad vidite sve one snimke baklji, jurnjave po ulicama, motki koje samo sevaju okolo i zamislite se kao roditelj gde vam je dete u tom trenutku i da li će se naći na trasi tih budala, ne bude vam prijatno. Kao što vam nije jasno šta tačno postižu time što se mlate s nekim kog verovatno u životu više neće videti?
Dođeš u neku Atinu, Pariz, Marsej, Prag, Bratislavu, Beograd, Istanbul, bilo gde, i poneseš hladno oružje? Gde je mozak?! Ako se Žan Polu Sartru često pripisuje onaj citat da u „fudbalu sve komplikuje prisustvo protivnika“ onda je isto i kod navijača.
Samo što su njihove metode mnogo agresivnije i brutalnije. Evo već devet godina je prošlo otkako je i jedan Srbin, Marko Ivković izboden u Istanbulu i još uvek se barjak za slikom jagode, po Markovom nadimku, vijori na tribini gde su navijači Crvene zvezde.
Ivkovića su ubili navijači Galatasaraja, pred košarkašku utakmicu u Evropi, posle koje su „delije“ zanavek zamrzele Ergina Atamana, koji ih je novembra 2014. navijače Zvezde nazvao teroristima.
Pravo im je huligani i kad se desi tragedija poput one u Istanbulu ili ove u Atini, postaju i ubice. Svako ko uleće u tuču kao navijač ne ide slučajno i zna kolika može da bude cena i mnogi to rade iz osećaja uzbuđenja, ali kad krenu da pričaju o motivima, priča im je šuplja.
Kad se sukobljavaju dve grupe koje imaju neku zajedničku istoriju i pozadinu, različite statuse i tretman u istom društvu, to onda nadilazi fudbal, ali da se mlatimo i koljemo samo da bismo se klali? To je van pameti.
A teško je naći neku pozadinu koja može da bude povod za brutalni okršaj navijača Ajntrahta i Napolija.
Napoli je ove godine osvojio titulu prvaka Italije posle tri decenije, a u Ligi šampiona su u osmini finala igrali protiv nemačkog kluba.
Revanš dva kluba koja se svakako ne mogu nazvati velikanima u rangu nekih drugih iz svojih država pretvorio se u ratno stanje na ulicama Napulja.
Samo pogledate slike zapaljenih automobila, prevrnutih kanti i opšteg haosa po ulicama i postane vam jasno da su neke stvari otišle u…
„Ovo nisu navijači, oni su kriminalci, razbojnici. Pitam se da li iste nerede prave u Nemačkoj“, rekao je potpredsednik italijanske Vlade Mateo Salvini tom prilikom, mada odgovornost snosi i italijanska vlast.
Kao i kod Grka, bilo je propusta jer je, kako se procenjivalo, oko 500 ultrasa frankfurtskog kluba došlo u Italiju.
Posledica takve „vojske“ na ulicama je sukob s policijom, pa i zapaljeno policijsko vozilo, kamenje koje je letelo na autobuse, porušeni stolovi i stolice.
Zbog toga je i Gaetano Manfredi, gradonačelnik Napulja, protestovao kod nemačkog ambasadora, pričajući da Napolitanci ne zaslužuju „nasilje koje je ovo ludilo uzrokovalo“.
To ludilo ne gleda da li kamen baca na dete ili na odraslu osobu, nema oči da to razlikuje kad mu padne „roletna“. Takve stvari nam ubiju veru u ono da „fudbal bez navijača ne znači ništa“.
Možda, ali mu huligani uopšte nisu potrebni. To je na svojoj koži osetila i praška policija kad su navijači Vest Hema pre dva meseca divljali u tom gradu.
Njime su svojevremeno prošle i „delije“ pred meč sa Spartom, bile su u korteu, ali tada nije bilo većih problema i sukoba.
Englezi su zapalili baklje i sukobili su se sa policijom i to posle pobede nad Fjorentinom u finalu Lige konferencija. Dakle i slavlje su znali da pretvore u haos.
Gađali su policajce flašama i drugim tvrdim predmetima, a i u toku tog dana policija je imala posla jer je uhapsila 16 navijača, Italijana, jer su napali pristalice Vest Hema ispred kafića.
I sad neko kao prosečan navijač koji hoće da ide da gleda fudbal dobro će da razmisli. Posebno ako zna da su Englezi još sedamdesetih imali po 300 huligana u tučama pristalica Milvola i Vest Hema.
Pre nekoliko meseci je Džon Rajder u najavi borbe sa bokserskim šampionom Kanelom Alvarezom rekao da ga se ne plaši jer je bio huligan Milvola.
A francuski huligani su posle poraza u finalu Mundijala napadali policiju, čijih se oko 14.000 pripadnika našlo na ulicama. Pisalo se tada kako je poginuo 14-godišnji dečak u neredima dok su navijači Maroka paradirali ulicama.
Nije jasno zbog čega moramo da gledamo to, ali i krvave Splićane na Partizanovom stadionu, tučnjavu kod Kliničkog centra, vesti o ubijenom Aleksandru Pantiću zbog kog je osuđeno 12 navijača Zvezde na ukupno 18 godina zatvora.
Zašto moramo da imamo incidente kao što su bili pre više od decenije u Đenovi, „šibanje“ u blokovima gde je bilo i povređenih maloletnika i šta sve to treba ljudima… Primera je stvarno mnogo. Ako je svim tim huliganima želja da što više zgroze svet, to je jedino što im za sada ide veoma dobro.
BONUS VIDEO: Mesto okršaja navijača u novobeogradskim blokovima
