0
Fudbaleri Španije plasirali su se u finale Evropskog prvenstva u Nemačkoj tako što su prošli kroz onaj teži deo žreba.
Imali su verovatno najteži posao na turniru, a odradili su ga najbolje od svih ekipa do sada jer ih je namučila jedino Nemačka, koja je takođe slovila za jedan od dva najbolja tima.
PROČITAJTE JOŠ:
Španci su u grupi sa Hrvatskom, Italijom i Albanijom imali tri pobede, „pregazili“ su Hrvate sa 3:0 kao plitak potok, „azure“ su učinili inferiornima ali dobili samo 1:0 autogolom Kalafjorija, a Albance tukli sa drugom postavom 1:0 i pogotkom Ferana Toresa, dok su Gruziju razbili u drugom poluvremenu osmine finala sa 4:1, a Nemačku srušili u 119. minutu četvrtfinala sa 2:1. Sve to ovako na prvu zvuči prilično ubedljivo.
Još više ako pogledamo da im deo okosnice tima čine dečaci. Ne fudbaleri kakve bismo očekivali, već stvarno dečaci. Srednjoškolci i oni nešto stariji. Malo matematika, malo lopta, samo što ovo drugo donosi više love i više slave. Kod nas tako nešto deluje nezamislivo, jer i dalje živimo u uverenju da klincima treba mnogo više vremena da prestanu da budu talenti i da postanu „pravi igrači“. Ili prosto nemamo dovoljno talenta, to je više pitanje za stručnjake.
U nekim reprezentacijama je potrebno da igrači sami kažu kako su najspremniji, ili najbolji, u drugima se to nekako samo nameće.
Kod Španaca se ovo drugo desilo. Utoliko je interesantnije što su se kao najbolji pokazali tinejdžer Lamin Jamal i tek nešto stariji, 21-godišnji Niko Vilijams.
Sudbina je htela da Vilijams na turniru dočeka 22. rođendan, a Jamal svoj 17, što će se desiti u naredna tri dana. Oni skupa imaju godina kao jedan Kristijano Ronaldo, a bacili su ga u debelu pomrčinu kvalitetom fudbala na turniru.
Gotovo je neverovatno sa koliko samopouzdanja igra dečko od nepunih 17 godina, koji je u utorak uveče dao golčinu Francuzima sa preko 20 metara od stative kao da je to radio bar deset puta do sada.
Znamo da je uradio nešto preslikano bar jednom, kada je prošle godine na U17 Evropskom prvenstvu u polufinalu spakovao istu „bombu“ istom protivniku.
Ali ko bi smeo da se kladi da će dete, koje je Leo Mesi, slučajno u sklopu jedne humanitarne kampanje, držao u rukama kao bebu, danas biti momak spreman da ruši baš Mesijeve rekorde?
Možda mu je tada prešlo nešto od Mesijeve magije, ko zna. A možda je jednostavno vanserijski talentovan.
I to mu, pa skoro sam siguran, ništa ne bi vredelo da igra u Srbiji. Ovde bi ga verovatno i dalje tapšali po ramenu, pokušavali da ga ubede da treba još da se dokazuje i slično, pa tek onda da zasluži poziv seniorske reprezentacije ili nekog od najvećih klubova.
Španci su išli nekom prečicom i Luisu De La Fuenteu nije smetalo da odmah pozove Jamala i baci ga u vatru, što je, uostalom već pre toga uradila i jedna Barselona.
Ovaj se nije uplašio izazova, shodno ovim mlađim generacijama, došao je na turnir bez nekog posebnog respekta prema protivnicima i tako igra sve vreme.
Ćutao je dok je Adrijen Rabio pričao pre meča Francuske i Španije, a onda je on dao sebi za pravo da progovori i podseti Rabioa da godine ne znače baš ništa.
To što ih Jamal sada nema ni 17 pokazalo se kao apsolutno nikakav hendikep za mladog vunderkinda Barselone.
Barsa se već neko vreme okreće tim mlađim igračima, zbog dugova i nema nekih drugih opcija, a sećamo se samo da je verovala i očekivala mnogo od Ansu Fatija pre koju godinu.
Fatija su uništile povrede i možda delom pritisak koji je na njegova leđa stavljen rano, dok Jamal deluje kao drugačija priča.
Spretan, brz, opasan u driblingu, daš mu loptu i ne brineš za nju, da li će da se spetlja ili je izgubi. Kod nas je najmlađi na turniru bio Petar Ratkov, 21-godišnjak koji nije ni dobio šansu.
Bili smo najviša i, neki su pisali i najzgodnija ekipa na turniru. Bili smo, međutim, i reprezentacija koja je takmičenje završila još pre petnaestak dana, u grupi.
Reklo bi se – po običaju. I po običaju smo zvali neke od starijih, iskusnijih fudbalera na kojima se zasnivala igra.
Ako to već ne radi posao, šta nas košta da na turnirima bar probamo da razigramo neke mlađe, talentovane fudbalere?
Bojimo se za rezultat? Pa nema ga ni ovako. A ako ga već nema, dok su nam među najboljima bili neki od najmlađih, što da ne probamo bar…
Strahinja Pavlović ima 23 godine i bio je verovatno najbolji u timu Srbije. Lazar Samardžić je 22-godišnjak koji je uneo pozitivnu promenu protiv Slovenaca.
Oni već neko vreme igraju u sasvim dobrim ligama, jačim od srpske. Je li moguće da u svetu gde se tinejdžeri već uveliko guraju u prvi plan – evo pogledajte i Endrika kod Brazilaca – mi nešto snebivamo da probamo da izguramo svoju decu?
Ako ne uspe, bar smo probali da promenimo nešto, kad već ovaj „ziheraški“ pristup svakako ne pali.
Drugo je i posebno pitanje imamo li ih uopšte, jer vidimo da generacija koja je uzela titulu na Novom Zelandu pre devet godina ne donosi željene plodove.
Osim ako učešće u grupnoj fazi velikih takmičenja za nekadašnje šampione sveta do 20 godina nije veliki uspeh.
Ukoliko jeste, onda se izvinjavamo. Deo razloga što ovi mlađi ne dobijaju šansu kod nas, ili je dobijaju na kašičicu, leži naravno i u klubovima.
Ti igrači se ne gledaju kao pravi „zalog za budućnost“, već se samo kao takvi najave u Zvezdi i Partizanu i onda se prodaju godinu kasnije za dva, tri, četiri miliona evra.
Nekom Mančester sitiju ili Monaku tih nekoliko miliona ne znači ništa, a možda dobiju dobrog igrača za godinu, dve. Ili bar da ga preprodaju za dva, tri puta toliko novca. Ako ne, nikom ništa, a igraču potencijal ode u nepovrat.
S druge strane, kad fudbaler dobije informaciju da ga je kupio Siti, a onda ode na kaljenje u neki od slabijih klubova holandske, ili neke druge lige, gde svejedno oseti veći novac, lako se uljuljka. Naročito kad dolazi iz zemlje gde se svako više ili manje bori da obezbedi golu egzistenciju.
Tačno je da kvalitet pre ili kasnije izbije na površinu gde god da se nađe, ali ga treba i gajiti, a kod nas se to ne radi.
Mladi igrači služe kao tovni pilići, budu tu dva, tri meseca, dok ne narastu da postanu sirovina za dalju distribuciju. Možda zvuči surovo, ali jeste tako.
Pre neki dan je Lazar Jovanović dao gol za Zvezdu na debiju, pa je kao jedan od tih klinaca pokazao da može da se da poneki gol i među starijima i iskusnijima.
On je samo najskoriji primer, što ne znači da je i najtalentovaniji koji je prethodnih godina pokazivao zavidan potencijal. Za velikog talenta je važio i Filip Stevanović, dok neki od onih danas poput Jovana Šljivića i dalje nisu standardni, mada se o njima priča već neko vreme.
Da bi i mlađi momci dobili veću šansu, za tako nešto i jedan trener i jedan selektor moraju da rizikuju, što kod nas nije praksa, pa nije čudo što će neki klinci poput Luisa Zečevića Džona verovatno još neko vreme provesti u mlađim selekcijama, a u seniorskom timu Srbije ih je teško zamisliti pre nego što zapravo prestanu da budu dečaci. A do tada njihov talenat već uveliko može da se „ispere“.
BONUS VIDEO: Navijači Holandije pred polufinale
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare