2
Fudbalska Srbija sigurno nikada neće zaboraviti onaj istorijski trk Nemanje Maksimovića u 118. minutu finala posle kojeg je pogodio mrežu Brazila za titulu prvaka sveta.
Usledila je erupcija oduševljenja, san „orlića“ pretvorio se u realnost na Mundijalitu na Novom Zelandu, a maestralni vezista se u intervjuu za Nova.rs prisetio kako je sve to izgledalo na terenu. Ispričao je i šta se sve dešavalo na treninzima pred odlučujuće bitke, kao i kako sa ove vremenske distance gleda na taj ogroman uspeh.
PROČITAJTE JOŠ
Punih pet godina od titule prvaka sveta, kako to izgleda iz ugla heroja Nemanje Maksimovića?
„Prošlo je jako brzo, mislim da tada nismo bili ni svesni koliku stvar smo učinili za nas i naš narod. Kako vreme prolazi tek po završetku karijere bićemo svesni. Bitno je da se trudimo da svake godine organizujemo druženje, obično to zimi radimo“.
Paunović nam je otkrio da svake godine zaplače kada gleda snimak s Novog Zelanda, imaš li ti neki sličan ritual vezan za taj sveti datum – 20. jun 2015. godine?
„Obično dosta tekstova izađe tog dana, pa ih onda pročitam. Uglavnom, pogledam neki od klipova koji Veljko postavi na svom Jutjub kanalu. Probude me uvek lepe uspomene i to je najvažnije“.
Da li ste zaista verovali kada ste bez pompe ispraćeni na Novi Zeland da možete da postanete prvaci sveta?
„Mi smo se okupili 2012. godine, nas 40 i još tada nam je Veljko Paunović rekao da ćemo biti najbolji na svetu. Bili smo deca, nismo ga odmah shvatili ozbiljno pošto je sve to bilo previše daleko. Veljko je verovao i usadio nam je da je to moguće, a kako se turnir približavao, kasnije kako je odmicao, shvatili smo da to zaista možemo“.
Počelo je loše. Poraz od Urugvaja u prvom kolu…
„Koliko god čudno zvučalo, taj prvi poraz nam je pomogao da osvojimo Svetsko prvenstvo. Svaki sledeći kiks nas je slao kući. Zbog toga smo kako je šampionat odmicao igrali sve bolje“.
Srbija je bila na rubu eliminacije već u osmini finala. Srećom, Šaponjić je pogodio protiv Mađara za 1:1. Da li si bar u jednom trenutku pomislio kraj, gotovo je?
Pamtiću balkon dok sam živ, šteta zbog A tima
Prisećajući se svega lepog što je proživeo s „orlićima“, Maksimović koji je standardan reprezentativac Srbije“, osvrnuo se vezista Hetafea i na to što se narod budio u šest ujutru da gleda Paunovićevu četu.
„To je još jedna potvrda koliko naš narod voli sport i fudbal. Žao mi je što A reprezentacija nema ni blizu takve rezultate, a doček na balkonu ću pamtiti do kraja života“, poručio je Maksimović.
„Nisam. Sećam se, recimo da je bio neki 86. minut kada smo bili na centru… Krenuli smo u napad i pogledali se i rekli da smo previše toga uložili da bismo ispali. Šapa je dao gol, posle smo dobili crveni, ali smo i sa 10 igrača na terenu uspali da postignemo još jedan pogodak. Posle toga smo znali da ćemo ići do samog kraja“.
A onda iscrpljujuća bitka i šahovska partija sa Amerikancima u četvrtfinalu (0:0). Penal-lutrija odlučivala je o pobedniku, namestilo se da ti rešiš iz penala (6:5). Da li je bilo treme?
„Pre početka Mundijalita sam izvodio penale i promašio 10 u nizu. Bio sam u čudu, mislim da sam i taj 11 dao jer me je Rajković pustio samo da bismo završili trening i otišli na tuširanje. Posle toga, dan pred utakmicu sa Amerikom vežbamo izvođenje jedanaesteraca. Veljković, inače moj cimer, promaši penal, ja mu priđem i kažem: ‘E, sad ću ja da ga dam’. I dam ga. Sutradan na utakmici penali. Veljković opet uzme pre mene da izvede penal i opet promaši. Priđem i kažem: ‘E sad ću ja opet da ga dam’. I pogodim, rešim pobednika. Imao sam to neko predskazanje i to mi je olakšalo posao“.
Šta je presudilo da izbacimo Mali u polufinalu i da nokautiramo Brazil u velikom finalu na drugom kraju sveta?
„Sjajan timski duh. Naša najveća snaga bio je taj dobar kolektiv, drugarstvo. Svi igrači su koristili svaku ukazanu šansu na pravi način. Protiv reprezentacije Malija Šaponjić je dao gol i odveo nas u finale, a namestilo se tako da sam ja srušio Brazil. Znao sam čim sam primio loptu da ću postići gol. To je bilo moje drugo predskazanje na turniru“.
S obzirom na to da smo poveli protiv Brazila u 70, i da smo primili gol svega tri minuta kasnije, šta vam se provlačilo kroz glavu kada ste u 118. minutu postigli pogodak za 2:1?
„Samo da ne primimo ponovo gol. Sećam se kako je Rajković čitav minut izvodio loptu, više je slavio nego što je želeo da je ispuca. To nikada neću zaboraviti“, priznao je u razgovoru za Nova.rs diskretni heroj s Novog Zelanda Nemanja Maksimović.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
